Просветни гласник

Просветни Гласник

предавани на познат начин. Резултати који су добијени модерним методама демантују та мишљења најочигледније. Међутим, треба пошто-пото олакшати програме и, ако се мора за неко време жртвовати једна наука, да видимо да ли, како су живи језици лакши, не треба њих жртвовати. Приметило се сасвим тачно да ученик који је „печен" у латинским и грчким вежбањима, са великом лакоћом учи затим енглески и француски. Али се може тако исто учинити и обратна напомена. У Немачкој, девојке које уче најпре једино живе језике, науче за две године, и чак за мање, довољно латинскога да могу са успехом положити испит зрелости. Тврдити да је учење грчког нарочито васпитно, јер грчки језик располаже начинима за неограничене изражаје, који су кадри да изразе најфиније танчине, то значи заборавити да је француски, баш из тога разлога, универсални језик. Познат је факт да су мисли које су остале магловите на језику на коме су најпре биле изражене, добиле вредности тек кад су прошле кроз калуп францускога. „Ја имам, изјављује писац, највеће поштовање за студије о Тациту и Платону, али и Босие и Тен траже такође озбиљне духовне напоре. Ја имам исто толико поштовања за латинске дисертације, али научити писати саставе ма то било као какав француски ђак из најстаријега разреда гимназије, или писати писмо као каква Парискиња из доброг друштва, посао је који многобројним филолозима неће испасти за руком, чак и после читавог живота рада и труда." Отуда писац закључује тражећи за мртве језике, за живе језике и за природне науке, подједнако важно место у школи. Свака од ових наука је доиста подједнако у стању да води индивидуалној, националној и опште људској култури, да ствара јаке личности које ће, ако се осећају саставним деловима свога родног племена, бити тако исто свесне да су чланови читавог човеч^анства. Енглески ексиерименспи у васиитању 46 енглеских васпитних друштава одржала су, почетком ове године, у Лондону, један важан конгрес, девети по реду. Многобројне конференције држане су том приликом; на овоме месту, ми ћемо према француском часопису „Васпитање" (ћ'Ес1иса*шп), — који је донео опширан извештај са тог конгреса, — да свратимо пажњу само на две међу њима, које се нарочито одликују смелошћу својих реформаторских идеја. Један од предавача је говорио о једном врло интересантном експерименту који се практикује од пре две године у колежу у Бембриџу, на острву Виту. Ручни радови су добили у тој школи важно место и служе интелектуалном и моралном развићу, захваљујући систему еснафа. Тих еснафа има пет - еснаф зидара, штампара, столара, фабриканата играчки и вртара — и њима управљају сами ученици, који се ради тога