Просветни гласник

496

Просветни Гласник

женим Државама) и о психолошким разликама које постоје између јединаца и остале деце. „Деца породица, пише писац, у којима има много деце с малом разликом у годинама, и у чију кућу долазе друга деца, играју се до старијих година, и, тако рећи, остају деца дуже; уз то, што се тиче развина виших осећања, способности да разумеју сложеније приче, она су мало спорија. Извесна самоћа допушта, у главном, деци да се развијају мало брже". То је један драгоцен аргумент у корист заједничког васпитања, будући нас, с друге стране, експериментална педагогија учи да деца имају разлога да остану деца дуже и да се не развијају сувише брзо. Трећи део обухвата студију активности: радозналости, тежње за својином, тежње за слободом, ћуди, подражавања, игре и рада, инстинката, покрета, добровол>ног акта. Ту има драгоцених обавештења о радозналости, која је најспонтанији облик активности код детета, „тенденција која има свој корен у духу инициативе, у потреби да се стави у покрет личност усред околног света; међутим, свака пресија коју * дете осе-ћа или просто нагађа, и која хоће да га наведе да открије појаве, зауставља у њему сваку жељу за знањем; кад је слободна инициатива угушена, радозналост престаје"; о игри, „начину за децу да задовоље своју потребу за покретом и акцијом, изврсном фактору за физичко, интелектуално и морално васпитање, који је уз то и упућивање у рад. Игра и рад, који изгледају две супротне ствари, међутим су тесно везани. Радње су често и ту и тамо исте: концентрација пажње, жеља за успехом, напор духа да се нађу најприлагоднија средства. Игра је син рада. Нема ниједног облика игре који није копија каквог озбиљног рада". Зна се да је то једна од најважнијих теза, и вероватно најплодније откриће, експерименталне педагогије. С гледишта методе, свака глава је подељена у три дела: опис способности, васпитање те способности, дефиниција код анормалне деце, — психологија, педагогија, патологија. Тај ред чини од књиге Г-ђе Формигини једно дело које је лако консултовати, и које, чак и данас, после десет година од своје публикације, може да учини васпитачима драгоцених услуга. Моћ науке Шарл Муре (Моиггеи) пише у париском „Времену" (Те Тетрк) један одушевљен чланак о моћи науке у садашњости и будућности: Деветнаести век је видео како се обнавља лице света. Ево науке, великога новог фактора; изашав најзад из детињства, она ће играти сад своју улогу на пространој позорници модернога света, и све ће се променити. Дубља студија феномена природе, предајући човеку велике тајне, даће му неупоредиво већу моћ од оне коју је имао до тада.