Просветни гласник

500

Просветни Гласник

у његовом дрвеном оквиру, деца би се упознала са савременом историјом и научила да иознају наше установе, почев с нашим општинским установама". Заиуо се, пита се Г. Дери, предају физичке и природне науке свој деци из основних школа? Да ли је то мегаломанија ? Не, то је због користи. Оне имају у исти мах интерес спекулативан и практичан. „Оне теже у исти мах формацији духа и прилагођавању потребама живота. Агрономија, таква каква се учи у великим агрономским заводима, и агрикултура која се предаје у -школи у каквом засеоку, не инспиришу се различним принципима. Агрономија на агрономским институтима и агрикултура у школи у каквом засеоку нису независне науке које имају одвојен живот. То су просто примене физичких и природних наука. Теорија и практика морају се, силом околности, саставити, јер оне не могу остати растављене. Оне не могу противуречити једна другој. Теорија објашњава практику, а практика оправдава теорију. Теорија вам показује да зрно може да проклија само под одређеним условима, а практика вам показује да, кад ти услови нису удружени, зрно не клија. „Ако сва деца са села треба да познају живот биљака и животиња, то је због тога што, имајући сваког дана да искоришћују биљке и животиње, она су у стању да их искоришћују само захваљујући том познавању. Ако треба да познају у његовим главним линијама људски организам, то је због тога да би разумела извесна преко потребна хигиенска правила, и да би била у стању да их примењују. Ако све домаћице треба да знају како се квари ваздух у соби, како прашина загађује бунаре, то је због тога да би меле друкчије него што обично раде. „Учећи што му је потребно да би се чувало од многобројних непријатеља које сусреће у животу, дете учи у исти мах да посматра. Оно ће умети да разликује добре печурке од рђавих, што ће учинити да се избегну многа тровања. Оно неће бркати нешкодљиве биљке с отровима. Оно ће се чувати од угљен-оксида, избегавајући његово образовање у пећи која рђаво вуче. И у исто време, оно ће стећи не само за данас и за сутра, већ за увек, драгоцену, неоцењиву навику посматрања, посматрања које обраћа пажњу на све, које не занемарује ништа, које констатује оно што је одсутно, тако исто као и оно што је присутно. Кад је човек стекао ту навику, више је не губи". Ту навику, продужује Г. Дери, човек примењује на све, на социалне ствари као и на остале, и тако се стварају најпре људи, а затим народи који су неспособни да се даду завести химерама сна. с. п.