Просветни гласник

Кроз Стране Листове

499

мова, и та маса се непрестано увећава, у колико се шири поље нашега знања. И снажна плећа научника успевају да поднесу ту масу тек комадајући је. Природа је доиста бескрајна, и студија природе бескрајна као и њен предмет. У основној школи науке се, разуме се, ^злажу у изводу, сведене на минимум онога што није допуштено~не знати, али чак и под том елементарном формом, оне су ипак сувише тешка маса, у толико тежа што су снаге детињства ограничене, будући у формацији, и подлежу већ под великом тежином других предмета. „Живећи усред природе, човек треба да познаје ту природу усред које живи. Не тиче се само његова благостања. Тиче се самога његовога бића. Физичке и природне науке су му дакле потребне да му допусте да живи у сигурности у једном свету који сурово поступа са сваким који га не зна, или га чак рањава и убија. С друге стране, оне га уче да гледа, оне развијају код њега један неоцењив дар, бескрајно драгоценији но материални појмови који му се додају: дух опсервације". Али, настава тих наука је у школи најјаловија од свију. Зашто? Дете, међутим, има очи, очи радозналог опсерватора, који хоће да зна, који пита да би знао. Да, али изгледа да дете поставши^ученик не отвара више своје очи; изгледа да је оно затворено у школу као у затвор где не види ништа и учи једино речи, заборављајући их, уз то, чим их научи. У свакој школи има по један мали школски музеј; али он не служи ни за шта. Некад су се правиле шетње, у току којих су деца могла да проучавају природу директно. Сад су те шетње укинуте. „Најпотребније, најобичније справе потребне за опсервацију недостају готово свуда. Не само да нема микроскопа да се покаже деци да су оне фамозне ћелије у које они треба да верују на учитељеву реч, друго нешто а не сићушне мреже нацртане на хартији штампарском бојом, него нема чак ни лупе да се надокнади слабост очију. Тако се стварни свет замењује једним нестварним светом, који није чак ни умањена слика стварности, једним конвенционалним светом који је свет речи. „Кад би се Русо вратио, кад би он инспицирао наше школе, он, пријатељ природе, који је познавао и волео само њу, он би отворио широм те кавезе које представљају наши разреди и пустио би напоље све птичице које су у њима затворене. Он би им се ставио на чело још у зору и вратио би се с њима тек у вече. Сви би се појавили под теретом. Било би ту довољно хране за читаво једно тромесечје за наставу ботанике. Али ни други предмети не би патили тако исто, јер, нролазећи поред потока, учила би се и не слутећи хидрографија; пролазећи поред мајдана, видели би се слојеви земљишта. Има свуда развалина; те развалине имају своју историју, и преврћући њихове мале анале, деца се уче истом приликом да преврћу велике анале Француске Само читајући Службени оишшински иввештај , под његовом решетком