Просветни гласник

414

Просветни Гласник

Привремена непосредна веза научне литературе и школске учињена је зато лабавијом и цело је излагање упроигћено. Али, с друге стране, из других области није јој ипак дано оно што јој је било потребно. Граматика постаје схематична, као костур без мишића и органа. Новаковић је бар осећао да она не сме бити само таква. Знакова развитка у овоме правцу видимо код Новаковића у великом издзњу његове граматике које је изашло 1902 год. И ако није био у стању да цело дело у поменутом правцу преради, оно што он додаје ново, потврђује тачност ове констатације. Два велика, нова одељка јесу одељак о правопису и одељак о интерпункцији. И у једном и у другом, Новаковић је трезвен практичар, тражећи оно што највише одговара природи и духу нашег језика. Интерпункција је логичка или слободна, по којој се, у главном, и данас пише у источној половини нашег народа; а у правопису, и ако њиме није све обухваћено, и ако има ствари са којима се ја не могу сложити (на пр. да се пише судци, иодчиниши и сл., стр. 385), ипак се обраћа пажња на најважније моменте. Сем четири одељка српске граматике, Новаковић је написао Граматику старога словенскога језика (Београд, 1884). И ова је књига написана у духу осталих граматика Новаковићевих, у главноме према Миклошићу. Она је за школску употребу сувише велика и могла се, по свој прилици, учити само у веома сажетом облику. У њој се и у науци о гласовима и другим одељцима дају историско-лингвистичка објашњења, која нису у оваквој књизи могла бити ни довољно стручна, ни довољно популарна. Ова граматика наравно, није ни диференциална, ни упоредна у смислу сталнога поређења особина старословенског језика са српским ; већ има сва четири дела, међу којима се у синтакси дају само они обрги старословенски којих нема у српском језику. У граматици се не говори детаљније о српско-црквеном језику и о руско-црквеном, који су за наш културни развитак много значајнији од старословенског језика. Међу школске књиге иду и Примери књижевносши и језика сшарога и сриско-словенскога (у три издања, 1877, 1889 и 1904 г.), у којима су наштампани одломци текстова старословенског језика најстарије редакције, велики број текстова српскоцрквеног језика и известан број текстова хрватско-црквеног језика у ћирилској транскрипцији; затим Сриска чишанка, чије је 1-во издање изашло 1870 год., а последње (УИ-мо) 1895-те. Као што се одавде види, Новаковићев рад на школској литератури српског језика врло је многострук и врло обилан. Он се отпочиње врло рано, када је Новаковић био наставник у гимназији, крајем шездесетих година, и залази у почетак XX века. Новаковић је остајао у контакту са тим радом у време најбоље снаге своје, и стално је своје књиге у овом правцу дотеривао, Али он у њима није самосталан, бар не у већој мери. Његово је старање било у томе да учини популарним г