Просветни гласник

Стојан Новаковић

415

разумљивим оне граматичке резултате који су у то време у словенској науци добивани, а поглавито у радовима Миклошића и Даничића. Чак и са методолошке стране није вођено још довољно рачуна да распоред и каквоћа материјала одговори схватању ученикову. Међутим резултати тадашње науке још нису били толико дефинитивни, да би се могли примењивати у средњој настави као ненарушиве истине; а Новаковић није имао ни могућности ни времена, не само да предузме испитивања која су недостајала, него да отпочне истраживања оне врсте која су практичној граматици потребна и за која и он сам вели да не постоје у нашој науци. Граматике Новаковићеве десетинама година вршиле су свој задатак у нашој средњој школи; оне дуго нису могле бити потиснуте из употребе другим сличним књигама. То показује да су, и по карактеру и по начину обраде, најбоље од свих других одговарале тадашњим потребама. Али њима не може да се одреди значај и оригиналност Новаковићева духа. Из њих се виде само две особине његове као човека и као научника. Он је волео више, у пословима извесне врсте, примену, него теориско проучавање, нешто што би била пре синтеза, макар и ниже врсте, него анализа, ма како високог рода. То не значи да он сам није свој материал попуњавао, вадећи грађу и сам када му је била потребна; али и тада је имао тачно одређен практични циљ којему је тежио. С друге стране, из ових књига Новаковићевих види се необично лепо његова асимилаторска моћ, да прими нов материал који су други износили, којим се он сам није специално бавио, и да га примени у нарочитим приликама. Та гипкост његова духа, коју је он показивао на свима пољима научног и културног рада, једна је од првих особина његових. Истина, у његову раду ове врсте има нечег сумарног, нечег општег, као што га је било и у овој примењеној граматици коју је он с вољом радио; то је особина свих људи који се не задржавају довољно дуго на једном пољу рада. Али он је добро обавештен у своме предмету, он јасно види и онда када нема сам довољно снаге да своју идеју приведе у дело. Он на тај начин спонтано показује куда ваља да пођу нови радници. У делима Новаковићевим, филолошка наука до 80-тих година, која се бавила српско-хрватским језиком, нашла је свој одјек. Како је после смрти Даничићеве нестало крупнога рада у овоме правцу, и школска литература кретала се, у главноме, у методолошкој примени за школу старог научног материала. Ако су Новаковићеве књиге доцније постале несавремене, то је, у главноме, зато што се наша средња школа развијала даље у педагошко-методолошком правцу, и што је тај општи развитак ваљало и изближе применити и у граматици, Иначе, по науч-