Просветни гласник

416

Просветни Гласник

ним концепцијама појава о којима је говорио Новаковић, ишло се споро унапред. 3. Стојан Новаковић је несумњиво један од највреднијих издавача наших старих рукописа. Поред библиографских послова које је са много воље и преданости радио, о чему сведочи његова Сриска библиографија (Београд, 1869) и допуне које јој је после давао, прво место заузима у његову раду издавање текстова. Прве књиге Сшарина, све до ХУШ-те књиге, а Гласника од XX до Х1Д/-те, преплављене су његовим текстовима најразличније садржине. Време највеће његове активности пада између 1870 и 1880 год., када је и време највећега Новаковићева рада на науци о језику. Тада је Новаковић био професор средње школе, библиотекар Народне библиотеке, професор Велике Школе и министар просвете, и остајао је, и по позиву своме, у области ових послова, Многобројни су текстови које је Новаковић издао. Када се зна колико је он у исто време на другим пољима радио, његова енергија заиста задивљује. Може се рећи без претеривања да му ниједан научник наш, сем Ђ. Даничића, у овом правцу није био једнак. Интерес Новаковићев према текстовима, крећући се за Даничићевим нримером, врло је разноврстан. Како је много знао и много пратио, њега је интересовало све што се тицало наше старе, нове и најновије књижевности, историје и језика. Пред њим се находила велика збирка Народне библиотеке. Он је из ње стално црпао, не напуштајући тај посао никада. Највећи део рукописа, готово сви текстови његови, припадају нашој Народној библиотеци. Проносећи славу своју овом необичном активношћу, он је заинтересовао велики број слависта за рукописе Народне библиотеке у Београду. Он издаје подједнако старе повеље, писма, допуне житијима, нова житија наших светаца, апокрифе, старе ' повести, родослове, поменике, описе путовања, Душанов законик, Властаров Синтагмат, и т. д. Ја не наводим где је он то учинио, пошто нам је сам Новаковић о педесетогодишници свога рада дао потпуну библиографију својих списа ( Годишњак, XXIV, 1910), у којој се сва дела његова, сем оних која је издао после тога времена, могу наћи са лакоћом. У избору дела Новаковић се руководи, у главноме, не њиховим езиком него и садржином. Истина, бивало је случајева када је он текст какве повеље издао због језика, због тога што први текст није био у исправном издању; али, као што сам напред поменуо, њега лично нису интересовала језичка питања у вези са издањима, већ на првом месту књижевно-историска. Зато је Новаковић дао врло мало језичких анализа својих текстова; напомене о њима већином су сумарне, обично ортографске природе. Историја писања књига и рукописа, историја језика, ортографије и графике, или палеографска питања, њега нису интересовала.