Просветни гласник

Стојан Новаковић

417

Његов метод издавања текстова одговара потпуно интересу који је имао. Њиме се увек гледало на практичне потребе. То се увек не може одобрити. Свако научно издање, било оригинал или не, мора одговарати свим захтевима науке и мора задовољавати оне који траже највећу критичност. Новаковић се позивао на ауторитет Даничићев или Шафариков и каткада осуђивао претеране захтеве критичке школе; али Даничић и Шафарик су издавали у оно време када се толика критичност није тражила од издања у опште. Сада се и у том правцу отишло даље. Ту су узори Јагићева новија издања, а не Даничићева и Шафарикова. Новаковић је, издајући тако крупна дела као Синтагмат Матије Властара (Београд, 1907, ЦСХХУН -(- 621), учинио у овом правцу корак у назад према захтевима савремене науке. Практични циљ, да упозна читалачки свет са спомеником „правне радљивости", у његовим је очима довољно оправдавао овакво поступање. Али и поред тога, Стојан Новаковић долази у ред поузданих издавача. Будући са добром филолошком школом, он је знао колико је драгоцена тачност, ма у границама које издавач себи одреди, и трудио се да у том правцу учини највише што је могуће. 4. Проучавајући старе споменике, Новаковић је био принуђен да одреди значење многим називима којих је нестало доцније у животу нашег народа. Он је, са великим задовољством, истицао значај географских назива у којима су се често находили скамењени остаци старих речи, и значај грчких израза и назива који су превођени на наш језик често називима којих данас више нема. Велики је број студија, бележака и напомена посвећених овим питањима. Његов Душанов законик (11 изд. 1898) пун је таких бележака, а њих има и у осталим расправама његовим из културне историје наше. Али у студијама ове врсте јасно се види да Новаковић није био човек детаља, анализе која иде до краја. Када тумачи реч лонџа (Агсћ. Јагићев IX, 690—693) и доводи је у везу са /о^т, сасвим је недовољно оно што он говори о њеном гласовном облику; када доводи у везу соће са грчким оаке}Ј .г| (Агсћ. XXVII, 175—170; Годишњака XXVI 118128), он не сматра да је потребно да протумачи разлику у њихову облику; за гламско сребро (Агсћ. III, 523) тврди да се находи у вези не са уХарлг), већ са р.а/.аур,а, што је фонетски мало вероватно; за Дебрц и Коцељеву (Агсћ. XXVIII, 464—7) вели да су називи који су остали од неког другог словенског племена, а не нашега, али не одређује од кога; за „аоша" тврди да је „вероватно" турског порекла (Агћ. XXVIII, 158—159); за ртинија (Агћ. XXXVIII, 134—136) тврди да је у вези са агаретиз и сл. речима, али даљи њихов однос не показује; за „сугаре" се задовољава да утврди њихово значење у народу и да каже да је романског порекла прооввгнн глаоник , п вв.., 7-8. св., 1921.