Просветни гласник

516

Просветни Гласник

рача и свирачица као да су весело брале свеже пољско цвеће са отаџбинских ливада и поља, — толико је била омилела српска народна музика српској интелигенцији. У ту средину српскога друштва, рођени у њој долазе, после озбиљних уметничких студија у Европи, два српска композитора: Јосиф Маринковић и Стеван Ст. Мокрањац. Они престављају прву праву уметничку снагу и основ читавог музичког развитка српског. Маринковић је рођен у Врањеву (Банат) 11 октобра 1851 године. Био је ђак прашке оргуљске школе и патриотских романтичара чешке музике педесетих година. Он је донео у своју отаџбину сав полет Србина, његову сету, тиху меланхолију и крепки дах патриотских осећања. И сав свој лепи таленат Јосиф Маринковић је посветио свом патриотском идеалу и своме тананом осећању једног романтичара који сања у пролетњу зору, док поток жубори и звона одјекују кроз поља и дубраве. Његова музика живи данас једним легшм и заслуженим животом. Његова снага није револуционарна. Његова духа се није такла идеја великих музичких рефорама које је засновао знаменити Француз Хектор Берлиоз и прихватили крупни музички реформатори друге половине XIX века. Романтичар кова музичких романтичара педесетих година, он је у скромној музичкој концепцији, често врло крепкој, нарочито у патриотском заносу, певао о својим тугама, о својим радостима, или о тузи и радости свога рода, увек солидан музичар, и увек искрен у изразу. Нешто млађи од њега, Стеван Мокрањац, који је заклопио своје очи у Скопљу 1914 године, изнурен у избеглиштву, пошао је посве другим правцем. Управо, он је наставио рад Корнелија Станковића и прихватио у пуном и најсветијем смислу те речи идеал српске омладине шездесетих година: бити сав Србин. За њега не беше лепшег блага него народне музике. Он се родио у њој, њу су му певали крај колевке, са њоме је растао у кући, у цркви, у пољу, у шуми, у школи, на улици, при:,шо је био целу, асимиловао је потпуно и разрађивао са пуним инстиктом уметника и Србина. Познавајући добро технику своје уметности, Стеван Мокрањац је проучио српску народну музику, поставИо јој принципе и, давши своме делу заокругљен облик, постао уједно и творац принципа српске националне музике. Сав свој дугогодишњи рад композитора посветио је бцо студији и разради народне, световне и црквене музике, и сав свој дугогодишњи рад шефа Београдског Певачког Друштва и професора и директора Српске Музичке Школе, коју је он основао 1899 године, посветио је био васпитању српске музичке омладине у духу националном. Он је, искусан и озбиљан, створио граматику оригиналног српског националног музичког језика, обрађујући, у сплетовима, српске народне мелодије. Ти сплетови, које он беше назвао „Руковети", у облику укусно израђени, по изразу оштроумног оживљени духовитим и ниансираним распоредом народних мелодија, стално компоновани за