Просветни гласник

О Модерној Српској Музици

515

поветке и легенде, све богатство своје душе и духа, српски народ је кроз дуги низ векова моћно чувао и сачувао до данас у свој оригиналној лепоти и вредности. И када је српски народ почетком прошлога века почео политички да се ослобођава, када је слободније почео да дише, у Србији као и у аустро-угарским земљама његова интелигенција беше се окренула, са пуним полетом идеалистичког заноса, народној култури и снази. Под утицајем панславистичких романтичара четрдесетих година прошлога века, српске вође су се задојиле панславистичким идејама, да их убрзо замене чисто национално — српским, пансрпским. Тај покрет, чисто српски, који је почео да се осећа крајем педесетих година прошлога века, 1866 г. добио је свој пун израз у организацији „Уједињене омладине српске". Романтичарски одушевљена за све што је оригинално српско, сва млада српска интелигенција почиње силно да обожава српскога сељака, народ, и да проповеда да нема већег блага за Србина него бити „Сав Србин". Основно начело све пропаганде и све естетике тога покрета било је: „враћање к народу", да би се тиме обогатио дух и морал српских културних слојева. Та идеја „враћања к народу" имала је високи морални смисао, у жртвовању целе културне и моралне снаге интелигенције за добро српскога сељака, и најзад српскога народа. И тако српско друштво, политички узнемиравано кроз дуги низ векова, доведено у опасан положај да подлегне туђинском утицају, диже главу, изговара најслободније начело и проповеда најидеалније принципе: слободу српске националне свести и политичку слободу целокупнога српскога народа... За српску уметничку музику, то начело „враћања к народу" било је од крупне важности. Оно је било изговорено у тренутку када је у целој Европи идеја културнога национализма почела интенсивно да се проповеда и да добија велике и предане апостоле. То начело је прихватио и први српски композитор, Кориелије Станковић (1831—1865). Са одушевљењем он почиње прикупљање српских народних попевака и мелодија српске народне црквене музике. Био је рођен у Аустроугарској, и сав свој век провео је у Пешти или Бечу. Не имајући, на тај начин, никаквих уметничких традиција у своме роду, он није могао постићи велики резултат у чисто уметничком смислу. У осталом, ни таленат му није био од снажне дубине. С тога његове разраде српских народних мелодија, солидне али неоригиналне, нису биле ништа друго него мале композиције, намењене салонима српскога друштва које се почело национализовати. Али његов морални успех и утицај не може се превидети. И ако млад (умро је 1865 године), он је вредно прикупио леп број народних мелодија и игара и побележио скоро сву српску оригиналну црквену музику, и своје наследнике упутио на извор пун и јак. И они су се обилно користили његовим упутом. Читаво пролеће се беше родило на уснама српских певача и певачица. И хитре руке српских сви33 *