Просветни гласник

522

Просветни Гласник

Не узимајући у обзир, као што ћемо доцније видети, социјалне и друге опште културне елементе који одређуЈу овај или онај уметнички правац, Мојман је, на праву својих излагања о односу уметника према стварности, целу уметност свео на романтичну и реалистичну, и све узроке јој нашао у једноме психолошком моменту: у односу индивидуалитета према животу. — Један од уметничких мотива те индивидуалне врсте који се највише јавља у уметности, то је случај кад се један једнострани уметнички дар појави заједно са мотивом који смо већ додирнули, са мотивом тражења нових изражајних средстава. Модерна уметност је, по Мојману, пуна појава те врсте. У ту врсту долазе импресионисти, раније композиције Рихарда Штрауса, песме Хуга Волфа и архитектонски покушаји Олбриха и фан де Фелда. Импресионизам је једнострани индивидуални дар (Мане, Писаро, Реноар, Сиелеј) који се Цео концентрисао на приказ светлости, „а форме ствари, које такође имају своју естетичку вредност, заборављене су". То исто важи и за Роденово вајарство. („Он је напустио чврсту одређено ограничену форму, и унео у пластику сликарски елеменат"). Обратним путем од ових, иду други уметници: Фердинанд Ходлер, на пример, и његови ученици. За њих не постојм светлост и њен утицај на форме; они сликају само форме, „апстрактне форме које су лишене дејства светлости". Тај исти случај имамо и у модерној лирици. Песме Стефана Георга најбољи су доказ за то. Тај уметник има „једнострани дар за звук речи", и он се ствара са гледишта музике. Идући даље, Мојман целу модерну немачку лирику своди на своју поставку о једностраности дара и тражењу нових израза, и напада је као бесмислену и недуховну; уз то, с те исте тачке гледишта, напада и футуризам и експресионизам. — На крају тих својих проматрања, Мојман објашњава те појаве, и налази им пет разлога који се односе на однос тих појава према уметничкој публици. Први је разлог: безгранично поштовање личности; тај је индивидуализам претеран, и он је довео до тих појава. Други је разлог јака конкуренција која влада међу уметницима; уметници се највише паште око тога који ће бити упадљивији, и тражи се ново по сваку цену. Трећи је разлог лажни страх код публике да не потцени нешто што ће, као што се десило са импресионизмом, ускоро постати велико и значајно. Чешврти је разлог несигурност публике у питањима уметничке технике; питање је велико да ли се, под лаким и, на први поглед, невештим „третирањем" технике, не крије какав солидан техничар. Пети је разлог, најзад, филозофски елеменат који, у последње време, улази у уметност; тиме се публика, такође, прилично узнемирава. Сви ти разлози, наравно, нису много срећни. Мојман их је нашао, јер су му били потребни. Да их је овако тражио, Мојман би их могао наћи и за стару уметност. Говорећи о модерној анархији у уметности, Мојман није хтео да види онај карактер који је, битни у њој, а то је прелазни и припремни карактер