Просветни гласник

Један „Психолошки" Естетички Систем

523

целокупне модерне уметности; него је гледао у њеним посебитим и и одељеним појавама и, аналишући, цео проблем свео на својих пет вануметничких и ванестетичких разлога. То је једно. Друго: Мојман није водио рачуна само о великим уметницима наше периоде и, на основу њих, извлачио разлоге, као што се то ради кад се говори о једном уметничком покрету, него је цео покрет узео по његовим последњим и неинтересантним знацима и личностима и, на основу њих, генералисао о целој уметности. У опште, сва његова анализа новијих уметничких покрета, лишена је свих уметничких и естетичких момената. Мало даље, кад будемо дали критику ових даљих мотива уметничкога стварања, видеће се јасно да је Мојман у цео тај проблем ушао, по струци, само као психолог и, по методи, само као емпириски аналитичар, што је такође потребно и без чега се не може; али, да су ту недостајали уметник, естетичар, социолог и етнолог, да и са тих страна осмотре проблем, и, нарочито, да је ту недостајао, као што смо и раније напоменули, један синтетичар и интуитивиста који би, све што је „одоздо" прикупљено, решавао „одозго". — Пре но што на то пређемо, поменућемо још неке Мојманове мотиве уметничкога стварања. Они су сасвим изван личности. То су карактеристичне црте уметничке делатности које су одређене временом, културом,. укусом, модом, и томе слично. То је онај моменат на који је указао Хиполит Тен (раса, средина и моменат) и који, пре њега, налазимо код Готфрида Селтера. У тај моменат он много не верује. Важнији од тога момента, то је моменат културе једнога времена: обичаји, опхођење, одело, култура тела, уређење кућа и вароши... Један тако сложени однос утиче јако на стваралачку моћ једнога човека; али, у том погледу, Мојман није могао ништа ни новога ни старога да да. Тај доста важни проблем је само додирнут, и то на један много недовољнији начин него код Тена (Филозофија Умешности), Гијоа (Умешност са социолошке шачке гдедишша), Гросеа (Почеци уметносши) и Урјехирна ( Порекло умешносши). Њихови сјајни резултати нису узети, нити су какви нови унесени, нити је тај моменат схваћен онолико важно колико он заслужује. Као и у опште мотиве уметничкога стварања, и у индивидуалне мотиве је Мојман ушао с намером да тражи елементе, да растави, да аналише; и, као и тамо, одмах је давао вредности тим елементима и одређивао им улоге које имају при уметничкоме стварању. Тако исто, и ако се служио само методама експерименталне психологије при проучавању, он се није нимало бојао да даје закључке поводом једног проблема који је и сувише скривен да би се могао експериментално и емпириски да решава. Наравно, и писац ових редова би највећма желео да је експериментална психологија толико моћна да бар растави цео проблем, да му нађе саставне делове, али, како је она далеко од тога,