Просветни гласник

542

Просветни Гласник

јући прави пут животу културних праведника и правац васпитања културних правоверника. Ако се васпитање средњешколске омладине буде повело тим правцем, може се, само тако, задобити прави виши смисао вере и верске наставе, те се верско учење, узето у његовом вишем смислу, неће сматрати ни као преживело ни као лажно, ни као знак недовољне умне развијености, још мање као срам учена лица; него ће се на њ гледати као на учење пуно највише мудрости и најидеалније истине, пуно идеалне лепоте и морала највишега ума људског, и то у толико више што се све то износи једним чисто поетским начином. Тако учећи, веронаука ће упознати ученике и с духом наших најстаријих културних предака, „Мудраца са Истока". Само тим начином се веронаука, на вишем течају њеном, може доиста ставити у службу истинитој васпитној настави. Само тако ће и дидактичко. учење остати доследно гледишту образовања животним проблемима. Да се то што је главно не би изгубило у споредноме, на њ се мора управити пуна пажња, и то ваља што је могуће јаче истаћи. Али, када се, противно томе, у садржини и облику учења јаче истиче оно што је мање важно над оним што је важније и најважније, онда се ово показује још мање важно и лако се губи у ономе, а то је неоспорно штетно и по саму религију и по образовање религијом. Ако би се пак губило мање и мало важно или посве неважно у важном, важнијем и најважнијем у том случају се неби имало шта за изгубљеним зажалити. Та истина на области веронауке казује да се од таквог учења вере, које се овде препоручује, може плашити само неразумна ортодоксија, којој је Исус рекао: „Ја нисам дошао да покварим, већ да поправим Закон". И овде није у питању вера у Бога, него је у питању начин вере и разумевања Бога, а начини су неједнаки, не само по различним степенима културно-историјског развитка човечанства, у разноликим религијама, него и по разним степенима индивидуалне и социјалне образованости у садашњости. Па ипак је, и поред све неједнакости у културама и образованости, могућно наћи нешто опште, заједничко и једнако у разумевању онога што се светли у жижи културнога духа човечанства, а то је оно што је обележено именом Бог. Та светла тачка, која чини извор живота у свему свету, обележена је именом Празанона; то име на савременом језику гласи Закон Ноншраста. Додавањем једнога новог имена старом имену Највишега Бића ни у колико се неће пољуљати вера у једнога Бога, али се неће ни утврђивати неразумиа вера у једнога Бога. Разумна и неразумна вера у садржини имају једно исто, али двојако схваћено и неједнако представљено: једно чулним, друго умним начином; или, прво: представљено загонетно, симболички, неразумљиво, завијено, апстрактно, надприродно, бајком, песничком маштом, митом, етом; и друго: представљено одгонетно, одређено, разумљиво, одво-