Просветни гласник

Религија у Настаки Вишег Течаја

543

јено, конкретно, природно, научном прозом, филозофским умом, науком. Истина је у потпуности дата једним и другим начином, али тако да се њено схватање и представљање на противној страни узима као погрешно, као неистинито, и то: у једном случају као заблуда, у другом као јерес. Отуда се показује да верско учење у исто време и у истим стварима износи, по облику највеће заблуде, по садржини највише истине, те то тек и показује највећу потребу једне више верске наставе, која би тражила „да се разумемо", да се разумеју неки најзначајнији верски симболи, разуме се и по себи, језиком разумљивим, начином научним. А тај пут се и овде показује двојак — кружан, као и пут свега културног развитка и рационалног учења. Културна религија — узета у оба њена главна облика, као Будизам и Хришћанство, поред свих њених егзотеричних и мистичних мотива и неприродних сумешаја из народне митологије — један правац тога кружног тока у своме учењу показала је у будистичком учењу, које је потекло озго, из филозофије, па је постало народна религија; други начин је показала у хришћанском учењу, које се развило оздо, из народне религије, и уздигло се до филозофије. Али и онај први правац није могао у свему бити почетно филозофски, морао је и он свој корен имати у народном духовном животу, те излази да се у оба случаја почиње и завршује народном религијом, која свој пургаторијум налази у филозофији. Претпоставка за први правац се доказује познатом истином да је Будизам потекао из Браманизма, када се овај изопачио у догматски формализам. Реакцији противу верског формализма захваљује се и постанак Хришћанства. Но, то није могло спречити да и оно само доцније западне у догматични формализам, противу чега је устала Исусова наука. У правцу сауштања религија, као и сваки други облик духовног живота, запада, колико у формализам без сваке садржине, толико у емпиризам без разумне садржине, колико у догматску систематику, толико у култ спољним, симболичним облицима; једно и друго остаје без садржине разумног религијског ума, без топлог религијског осећања и без утицајних мотива радња. У правцу уздизања религија може рачунати само на једну крајност, да њено учење западне у сувишне апстракције, које остају без конкретне садржине, да западне у такав идејни симболизам који је немогуће протумачити, чије апстрактне појмове није могуће ближе одредити. И овде настава има да следује стопама науке, односно филозофије : те да и она, према двојаком правцу научног учења, подеси двојак задатак свога учења: у иравцу навите, да утврђује највише појмове, у иравцу наниже, да елементаризује сазнања и да тражи њихову практичну примену у животу. И овде ће настава са научно-филозофске области сазнања узимати за предмет свога учења расправљање проблема. Од пуног интереса мора бити за ученике да се горе показана жижа свега богопознања и разумевања културног развитка у Св. Тројици, уза-