Просветни гласник

О Предлозилм за Реформу. Средње Школе

583

кавање на ситне и одвећ блиске циљеве у послу, потхрањивање сујете, суревњивости и нестрпљења, што је скроз погрешна припрема за живот. Сем свега тога, оцене овакве какве су данас, још су највише криве што средња школа не подстиче ђаке да с вољом раде, него их просто дресира да уче. Има, међутим, школа које постоје и врло добро успевају и без оцена, што највећма руши веру у неопходност старог система. О тим школама говориће се када се буду излагале нове методе рада, и тада ће се видети колико је нови начин бољи и напреднији него стари. Само не изгледа вероватно да ће* та новина одмах продрети и у наше школе. Јер ко ће, забога, први прибрати толико смелости да је заведе код нас, када то још није одомаћено ни у свима енглеским, француским, немачким, мађарским и не знам чијим још средњим школама на земаљској кугли! Оцене би остале и по плебисциту који би се извео на основу материјала за реформу школе, пошто се против њих чула само три-четири гласа. Но ту опет вреди искуство да се не изгласава увек оно што је најбоље, него што највећма личи на претходно стање. Важан је разлог за стари систем оцењивања и страх да се не прекине континуитет са прошлошћу, која нас као садашњост — узгред буди речено — није задовољавала готово никад. Јер само ради сталнога незадовољства садашњицом предлагало се увек нешто друго, ново, те је реформа школе постала код нас хронична болест, за коју нам се нудили само рецепти, а без правог лека. За вољу тога много цењеног континуитета пропашће, по свој прилици, и остали реформни пројекти који би реметили досадашње стање. Тако ће наша школска реформа вероватно опет личити на шаховску игру са померањем фигура по црно-белој дасци, а да од целе те забаве ђаци не осете никакву стварну корист. Нарочито ће предлози за слободан избор предмета, систем тројке и продужење школског часа, изгледати као неки педагошки бољшевизам, а сама та реч довољна је да нам утера страх у кости и осујети остварење. Но ако је тако, зашто су онда прављене анкете, стваране уже и шире комисије, и нашто сва ова реформна галама после рата, која боље но ишта показује да се данашња средња школа налази у положају миниране зграде? Је ли то све стога што ми волимо да стварамо пројекте које не изводимо, нити у опште мислимо на извођење, јер планирање само по себи чини нам задовољство ? Све то може бити, али је штета за енергију и време да се тако напразно троше, особито када се зна да сваки добар, а неостварен пројект значи по један културни и национални губитак. КАТАРИНА БОГДАНОВМЋ