Просветни гласник

602

Просветни Гласник

није, као што би се помислило, најкраћа. Она се састоји у томе да се одбаце правила, формуле, теорије. Али формуле нису ништа друго до генерализација прошлих искустава, то јест начин да се научи, одједанпут, што се дешава или што треба радити у безброј различитих случајева. Добро схваћено, правило ослобођава од бескрајне серије посматрања, поређења, питања; то је искуство векова, конденсовано и стављено на наше расположење. Правило је дакле пречица, а не странпутица. Лајбниц је говорио да све теореме математичара нису ништа друго до тахиграфије, или скраћене методе мишљења. Не само да је правило најкраћи пут, већ је то и пут који води најдаље и највише. Видети у апстракцијама само ГтресНтепЈа, запреке које треба уклонити, то значи забранити себи разумевање ствари, лишити се начина да их човек рационалише и асимилише у дух. Човек не жели само да може, нити чак да зна: он жели да разуме. Та последња тежња, нема сумње, неће никад бити потпуно задовољена; али ипак, она може бити задоврљена у извесној мери; и појам, кога се прагматистичари гнушају, оруђе је за то задовољење. Узалуд би се, дакле, хтело, као што то више њих желе. да се прогна књига, та ризница из које су тако обилато црпли Рабле, Монтењ, Русо, на које се радо позива. Нема сумње. дужност је учитеља да упозна ученика како да се у њој нађе. Али, узета сама за себе, књига није ништа друго до оно што је најбоље у стеченој науци, изражено на начин најјаснији, најлогичнији, најтачнији. Размишљајући над књигом, с помоћу учитељевом, дете се учи да поставља детаље у целину, да упознаје ствари с прецизношћу, да их повезује једне с другима, да им открива дубоки и филозофски смисао, и да их интелигентно и јако урезује у своје сећање. Шта тражимо, у главном, ми који учимо друге, ако не да дамо нашим ученицима могућности да могу бити без нас, и да се уче сами собом, кад не буду више слушали наставу учитељеву? Зар најбоља корист коју човек може извући из својих школских студија није та, ако увиди да је оно што зна само почетак, увођење у ствар, и ако је у стању да продужи или предузме, у свако доба свога живота, сасвим сам, сваку студију, допунску или нову, на коју га невоља нагони или чија га чар мами ? Међутим, научивши људе да се служе књигом, њима се осигурава та независност, та способност да буду сами себи довољни. Књига, то је ослобођење. Укратко сведено, и данас још Сократ има право, и софисти су у заблуди. Примена самом применом, циљ преобраћен у средство, укидање идеја као посредника између утиска и реакције, то значи животињску рутину, стављену на место људске мисли и радње. Међутим, независно од властите вредности науке и интелигенције, вешта и сигурна, брза и плодна практика, то је она која је осветљена теоријом.