Просветни гласник

Школа и Живот

601

јамно, лекције о достојанству, одважности, сарадњи, поштењу, послушности традиционалним правилима и заједничкој вољи, које се не могу заменити посредништвом учитељевим, ма како он био вешт. Али је извесно да то васпитање деце самом децом није довољно. Ма како било стварно, оно је емпиричко; и ништа не гарантује да ће оно бити у свему сходно моралним идејама и захтевима друштва. Свака појединачна каста или заједница изложена је томе да храни предрасуде. Деца и младићи, издвојени, у неку руку, из великог друштва, могу створити себи о животу врло лажно схватање. Уз то, у колико живе између себе и у колико су довољна сама себи, деца долазе у опасност да се издвоје од претходних поколења, и да пренебрегну задатке које су им ова оставила у аманет. Ако се хоће да се веза непрекидности одржи између узастопних поколења, треба да, у извесној мери, она дођу у додир једна с другима, да се познају и да живе заједно. Слободни спортови су изврсна и потребна ствар, али недовољна. Школа, да не говоримо о породици, има такође да игра улогу у моралном васпитању. Ако учитељ, самим тим што је учитељ, не може да стави децу у услове самога живота, у накнаду зато он може да им да, у моралном васпитању, поуке од велике вредности, које она сама не би себи дала; и оно што може, он и треба да уради. Погрешно је мислити да је акција људског бића детерминисана само његовим инстинктима, његовим страстима или његовим навикама, и да идеје и теорије не могу имати никаквог маха над њим. Сваки човек, у ствари, има у духу максиме, принципе, умовања, која често понавља себи и другима, и која, у извесном тренутку, утичу на његова дела. Несумњиво, дух, — лукави софиста, — налази сваког часа умовања да обоји, после свршеног чина, часним мотивима ниске или плаховите радње. Али сама софистика је пошта коју страст одаје разуму. Није само у складу с људским достојанством, но је и корисно по моралност поступити с човеком, не као са животињом која се дресира, већ као с интелигентним бићем које се учи и убеђује. Учитељ, својим положајем, учи више но што дресира. Нека пази да не потцењује удео који њему допада: тај удео није ни без лепоте, ни без дејства. Уместо да се ограничи да експлоатише догађаје из школског живота, или да вештачки изазива такозване природне реакције, нека се не боји да предаје јасно, методично, рационално. Прецизн^ и добро повезане идеје су ипак тековина коју дух најверније чувћ-,'*и која је највише кадра да руководи његовим суђењем за све време живота. Сличне напомене могу се учинити и поводом наставе. Прагматистичка метода, чак и за онога који циља само на практичан резултат,