Просветни гласник

600

Просветни Гласник

Та метода се састоји у томе да се што је могуће више уклоне теорије, правила, формуле, дидактичке књиге, и да се ученик стави директно пред факта. Тражити познавање факата од саме интуиције, стећи примену самом применом, не стављати себи у дух других правила и закона сем оних које је човек могао сам да извуче из појава: такав је идеал. Ради ли се, на пример, о томе да се научи какав стран језик? Треба не водити рачуна о језику који се већ зна, и ставити се у положај детета које, први пут, учи да говори. Нема речника, нема граматика, нема превода. Учитељ говори пред учеником на језику коме хоће да га научи; и, у исти мах, даје му да, преко чула, прими утисак о предметима о којима говори. Или му, опет, објашњава, на самом страном језику, сложене идеје којима не одговара никаква видљива слика. Приликом сваког учења, на тај начин, наставник ће се довијати да ученик схвати реалност директно, а не преко појмова и апстракција, који могу бити, држи се, само изопачујуће средине. Метода јасна, која се може примити, и у толико привлачнија што је сушта противност књишке методе, тога првородног греха школе. Међутим, да ли је таква противност, сама за себе, гарантија? Не сећам се који духовит писац имао је обичај да каже: Пазите да не говорите све супротно каквом глупаку: дошли бисте у опасност да бу■дете симетрични с њим. У главном, прагматистичка метода је она иста коју је Сократ нападао код софиста свога времена, и коју је био поставио себи за задатак да обори: примена применом, пошто свака теорија треба да се сматра као излишна странпутица. Међутим, да ли је сасвим сигурно да је дело Сократово узалудно, и да софисти имају право? Пада ми напамет једна реч, коју је чешће говорио један од мојих пријатеља: „Само је у геометрији права линија најкраћи пут од једне тачке до друге". У конкретном и реалном свету, најкраћи пут је онај који најбрже води циљу; а права линија, у опште узев, не води њему. Што се тиче моралног васпитања, идеја да се сам живот употреби за образовање омладине несумњиво је врло плодна. Али у Школи, треба признати, та идеја може се тек непотпуно применити. Само присуство и акција учитељева спречавају да се деца нађу у условима стварнога живота. Живот, то значи човек предан самом себи у својим односима са себи једнакима, с другим људима. Је ли то режим који влада у Школи? Што прилично тачно испуњава услове васпитања животом, то су спортови које организују и практикују ученици сасвим сами, ван сваког туђег руководства, као што се то ради, нарочито, у Енглеској и Америци. И доиста, то припремање за стварни живот, ван Школе, врло је истинско и врло корисно. Школа не може и не треба да узме читавога човека. Деца и младићи, остављени сами себи, дају једно другом, уза-