Просветни гласник

604

Просветни Гласник

Отуда једна од најпотребнијих практичних мера наставе, неизбежан услов за њену ефикасност, јесте оно што се зове вежбање, или конкретна употреба правила, чиме дух стиче управо врло живо, и као инстинктивно осећање о односу између апстракција и стварности. * * * Укратко сведено, оно што је најважније, то није да се употреби овај или онај поступак, ово или оно оруђе, већ да се употреби на начин у истину активан и жив. Лако је свести на сколастичку и механичку рутину чак и методе које се зову активнима и директнима; исто онако као што, с друге стране, најсувља и најапстрактнија књига може бити оживљена коментаром учитеља кога загрева љубав спрам деце и спрам науке. Човек може и треба, осуђујући употребу чисто прагматистичких метода, да одржи потребу да унесе у школу што је могуће више живота и активности. Али остаје једно питање, чија је важност битна: о каквом је управо животу овде реч? Тај израз: „Живот у Школи", има, у ствари, два смисла. Под тим речима може се разумети да учитељ треба непрекидно да се стара о стварном животу, о социалном животу који чека дете при изласку из Школе; да Школа, код детета, води обзира о будућем човеку, и помаже му да се формира. И тај смисао, несумњиво, сасвим је тачан. Васпитати децу, го значи радити на томе да се од њих створе људи, култивисати и развијати у њима способности које ће им бити потребне да врше свој људски занат. Али има један други начин, не мање интересантан, да се схвати живот који треба да влада у Школи. Детињство није само предговор* зрелог доба: оно има своју вредност, своју лепоту, своје право постојања, у самом себи. Зашто живети увек у будућности, а не никад у садашњости? Пустите децу нека уживају у свом детињству, нека развијају, ради њих самих, особине својих година, нека сладе, у њиховој чистоти, радости које им пружа природа. Нека се не мисли, у осталом, да живећи животом својих година, деца пропуштају да се спремају да живе својим животом људи. Дете, нема збора, треба да се прилагођава човеку, кога је позвано да продужи. Али зар човек, од своје стране, нема шта да научи од детета; зар нема користи да прими његов утицај? Детињство, то је идеализам, то је вера, простодушност, спонтаност, честитост, експансивност, поуздање, оптимизам, радозналост и живост духа, гипкост, бескрајне наде и тежње. Добро је да дете буде доведено у положај да оствари и развије ове драгоцене врлине свога доба, да би, при додиру с њиме, зрели људи оживели нешто од њих у себи, и да би оно само имало изгледа да сачува од њих нешто трага, међу разочарењима стварног живота.