Просветни гласник

Школа и Живот

605

Нека Школа, дакле, буде жива, и у том другом смислу. Нека живи животом својственим детињству и младости! Нека буде повлашћено и љупко место, где ће деца имати радост да уче ради учења, да студирају с прибраношћу и вером, да виде како међу њима владају правда и благонаклоност, да раде и да се играју заједно, удружени драгоценим везама другарства. Она ће напунити њихову уобразиљу и њихово сећање дивним и драгим успоменама, које ће за њих бити, једнога дана, милина и снага. Она ће испунити на тај начин ту улогу, за коју изгледа да је тако добро створена, да служи као посредник између некадањих поколења и нових поколења; да преноси на ова врлине оиих, и обратно; да ствара међу њима ону непрекидност у промени, која је услов постојања, моћи и величине једне људске заједнице. Жива Школа, то значи друштво здраво, младо, и с правом пуно поуздања у будућиост. (Превод с француског) емил бутру

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ 8грзке пагос1пе резте: Тгедшк, Јипаа, Магко, Козоуо. (Јгебије Бг. 1^ага РороУ1с. 1г<јаје кпрхага 2. 1 V. Уазјса, 2а§геђ. 51ашра Кигше Когшашса и 2а§гећи. Оос1. 1918. 1 1919. 81г. 115, 175, 283, 86. Сепа сНпага: > 4, 4, 6, 2. Народној књижевности не поклања се данас довољна пажња. Њу су, као оно дијете Максима, „јандал оћушнули". Књижевни трг препун је нових књига, оригинала и превода, али народних песама, приповедака и пословица мало где можете видети. Вукових дела понестало је из продаје; јевтина и рђава издања појединих малих књижара још се по где-где налазе, али ретко. Нових, критичких издања нико се не лаћа. Старих збирака нема више ни по антикварницама, а маса народних умотворина замрла је по старим књижевним листовима, одакле није имала част да уђе у засебна издања. Народна књижевност је изишла из моде, јер се литерарни укус и сувише изменио, боље да кажем изопачио. „Песничкој причи протекло је време, романи данас уживају право", како каже Војислав. Оно што нам је донело славе у европском свету остављено је у прикрајку, а почасно место заузимају књиге које ће умрети, без спомена, много пре смрти својих аутора... Књижара Васића и Д-р Ј1. Поповић имали су добру мисао са издавањем народних песама. Али нису учинили све што треба да збирке буду добро приређене. Најпре, нема никаквог обавештења о потреби