Просветни гласник

Оцене и ГЈрикази

615

За мене је много интересантније питање како је Г. Прохаска извео паралелно проучавање хрватске и српске књижевности. Он је још у предговору своје прве књиге поставио проблем да српско-хрватску књижевност изложи као једну органску целину. Овога пута он понавља ту своју идеју, назначујући изричито да је обе књижевности приказао „као један организам у два органа". На који је начин, и према којим унутрашњим знацима, Г. Прохаска доказао јединство тог организма? Који су заједнички моменти узети као основ тог јединства? Питања остају без одговора. Г. Прохаска није ни покушавао да хвата истинске заједничке моменте у књижевноме животу Хрвата и Срба, па да њима, као солидним унутрашњим везама, повеже у једну целину наше две књижевности. Место тога, он је претпоставио да тражи неке спољашње сличности. Он је хтео, прво, да обе књижевности имају апсолутну симетрију у епохама, школама, групама, и, друго, да сва њихова доба и сви правци одговарају што више главном развоју европске литературе. Пут је био овај: оно што се зна о Европи применити на хрватску књижевност, па онда према њој кројити и српску. Ја не спорим важност компаративном принципу у проучавању једне литературе, и на против, налазим да је промашен посао кад се историја једне књижевности истргне из општег тока светске литературе. Али се не сме хтети, по сваку цену, постављати увек и на сваком месту апсолутни паралелизам, нарочито кад и где тога паралелизма нема и не може да га буде. Г. Прохаска, на пример, хоће хрватску књижевност да подвуче под нарочити утицај француске и руске литературе. Ја не знам из којих разлога он то чини, али знам да у консеквентној жељи да то постигне, он занемарује и преиначава стварност. Он хоће да докаже да се у хрватској књижевности главни моменти из француске литературе верније огледају но у српској, а сасвим пренебрегава чињеницу да је, у суштини, хрватска књижевност највише, ако не једино, била под утицајем немачким. Он иде тако далеко да посвећује особиту пажњу и француском фељтонском роману („1е готап-Геш'11е1:оп"), који, по њему, много утиче на извесне хрватске романописце. Али зато сасвим оставља на страну оно што је много вероватније, и чак сигурно, да се обилна производња лаких романа код Хрвата пре може да објасни утицајем забавнога немачкога романа, који тако богато цвета у немачкој књижевности, и који испуњава свеске популарних домаћих библиотека 1Јп1егћаИип§-а. Није тешко погодити ни какви су резултати у проучавању чисто српске књижевности. Она је сва резана према хрватској књижевности, и отуда очитих неприродности у постављању српских писаца. И појединим књижевницима, као и читавим групама, дата су места која им врло мало или ни мало не одговарају. Тако се, аналогно ономе што се има у хрватској књижевности, и код Срба говори о модерној. Међутим, није нужно наглашавати да код нас ниједна група писаца није себе обе-