Просветни гласник

614

Просветни Гласннк

језика, да негује један самосталан књижевни живот. Такав је случај, на пример, са Фламанцима у белгијској и са Провансалцима у француској литератури. Код нас, у овом тренутку, очевидно о томе не може бити ни речи. Сви ти обзири којих се придржавао Г. Прохаска начинили су прави хаос у композицији његове књиге. У том погледу ова друга књига не представља никакав напредак према првој, чија се композиција могла узети као узор несређености и замршености. Овде, исто тако, читалац се губи, да се никако не нађе, у једном сплету од многобројних већих и мањих одељака. Ни сама главна подела, коју на првом месту критикујемо, није ни мало рационална. Тако је кратко време од двадесет и пет година (1880— 1905) подељено на три периода: реализам, између реализма и „модерне", и савремена књижевност („модерна", како је назива Г. Прохаска). Доба од 1905 до 1914 и до наших дана названо је временом „подмлађене југословенске књижевности". На тај начин реализам у српско-хрватској књижевности траје свега десет година (1880—1890), прелазио доба између реализма и „модерне" пет година (1890—1895), периода тако зване „модерне" опет десет година (1895—1905). Није потребно говорити да је савршено немогућно сабити у границе од неколико година један такав моћан покрет у књижевности као што је реализам. Исто тако ја не знам примера да је ма који историчар ма које књижевности могао да замисли кратак тренутак од пет година као једну засебну књижевну епоху. Ни кајкраће прелазне периоде не живе тако летимично. Данас се у књижевној историји што је могућно више избегавају строга разграничавања, јер се јасно увиђа да се прецизне границе никада не могу да ухвате. У колико се шири размаци времена уочавају, у толико се мање фалсификује стварност. Код Г. Прохаске је стварност грубо злостављана, јер је он морао произвољно и насилно да одељује писце, да би их некако распоредио по одељцима које је замислио. После свега што је до сада речено о књизи Г. Прохаске, као једна општа и принципска критика његових појмова и погледа, није тешко замислити како су, у примени, прошле хрватска и српска књижевност свака за себе и обе заједно. Што се тиче хрватскога дела, ја овде нећу нарочито да се заустављам на начину којим је он проучен у овој књизи. У овом тренутку немам при руци ни потребну стручну књижевност ни сва дела хрватских писаца, да бих могао довољно критично да говорим о резултатима до којих Г. Прохаска долази. Али је несумњиво да би се многа озбиљна критика могла да начини. Многе ствари изгледају форсиране, и неки чудни закључци падају од прве у очи. У осталом, обратићу пажњу на једну велику критику Прегледа *Д-р Прохаске, која је излазила пре извесног времена у загребачком Обзору. Критичар, вероватно Г. Владимир Луначек, направио је ту много умесних примедаба.