Просветни гласник

Оцене и Прикази

613

а с тенденцијом „новога човјека"", „према теорији Светозара Марковића". Ма да Г. Прохаска додаје да ће такав реализам „доћи тек послије овога нараштаја првих српских приповједача „реалиста"" (Глишић, Лазаревић, Веселиновић, Матавуљ, Сремац), он нити каже шта је ни какав је тај реализам који он тако чудновато замишља, нити се у опште доцније враћа на саму ствар. Г. Прохаска, тако исто, највећи део хрватске књижевности сређује према политичким односима који су владали у одговарајућим временима, као што и сувише, и сасвим непотребно, гтридаје важности покрајинско-верским моментима. Ја не спорим да социалне и политичке прилике могу утицати на општи развој књижевности једнога народа, али никако не могу да допустим да уже и ниже политичке, партијске поделе могу да детерминирају литерарне правце и школе. Права књижевност је изнад ситних „политичких расцјепканости". Свакако је да писци не могу, у литератури, да се отму потпуно идејама које заступају у политици, и пуно је примера да се по делу једнога аутора може да осети, ако ништа више, а оно бар његово основно политичко и социално расположење. Али добар критичар, и нарочито добар историчар, никако не сме да хвата такве заједничке црте у разних писаца, и да их по њима групише, него у њиховим књижевним делима треба да тражи чисто књижевне разлоге који ће да га руководе да ли ће дотичне писце да повеже једне за друге, или ће их међусобно оделити. Г. Прохаска не ради тако. Он је склон да према политичким бојама разликује и књижевна обележја појединих списатеља, и врло много води рачуна о томе ко каквој политичкој групи припада. Тако исто сматра за разложно да нарочито особено води рачуна о конфесионалном моменту. У неколико махова он говори, у засебним одељцима, о муслиманским писцима и некој католичкој поезији. Он иде чак толико далеко да у једном тренутку и хрватске жене писце групише у засебан одељак! Нама никако није јасно који су чисто књижевни разлози били да се тако поступа. Нити можемо да се сложимо са оним сталним вајкањем Г. Прохаске што се наши, српско-хрватски, писци тако много служе предметима црпеним из својих крајева и покрајина. Он непрестано јадује за неком велико-варошком и по инспирацијама централисаној литератури. Мени све то није довољно јасно, али никако не могу да се сложим са гледиштем да је тај „регионализам" (реч је у овом случају Г. Прохаске) нека недаћа за нашу књижевност. Ја не видим зашто би се, на пример, врањски амбијент у делима Боре Станковића, или, рецимо, мостарска средина код Светозара Ћоровића, имали да схвате као партикуларизам, или као неки књижевни сепаратизам. Околност да се писци једне литературе служе локалном грађом, не може се никако тумачити к'ао појава регионализма. 0 регионализму у литератури може бити говора само тамо где се хоће доиста, на сопственом језику, или дијалекту кад је врло удаљен од званичнога књижевнога