Просветни гласник

612

Просветни Гласник

Д-р Прохаска то не осећа. За његово схватање реализма меродаван је искључиво Балзак, кога много и сасвим озбиљно цитира, исто онако као што и натурализам, с пуно поверења, тумачи само реченицама из Золиног готап ехрептепШ. Г. Д-р Прохаска очевидно воли да говори о страним књижевностима, и не пропушта ни прилику ни неприлику да покаже своја широка познавања. Његови „под-текстови" кипте страним именима, али онај ко пажљиво прати све индикације „испод линије" може лако да се увери да је до много које чега Г. Прохаска дошао потпуно заобилазним путем. Има цитата који су узети из треће и пете руке. Тако је архи-позната књига Мелкиора де Вогие 1е готап гиззе употребљена више пута, али преко Бог зна колико стручног чланка Марина Сабића о руском роману, штампаног још 1887 у хрватскоме Вијенцу. Буржеа наводи према чланку Млада Хрвашска Артура Градо (1898). Податке о руском реализму узима од Миливоја Шрепела ( Руски ириаовједачи, 1894), а за енглеску књижевност служи се радњом Слике и повјесши енглеске књижевносши Владоја Дуката! Иду ли овакве појаве у прилог научне озбиљности једнога књижевнога историчара? Има и горих ствари. Г. Прохаска има слабост да прави формуле на један сасвим произвољан начин и готово увек са мало среће. Неколики његови изрази су врло карактеристични по схватања која он има. Он, на пример, на једном месту руски реализам назива „идеалистички ирелигиозни словенски реализам". Реч „ирелигиозни", коју сам аутор подвлачи, мора на овоме месту не мало да зачуди свакога озбиљнога књижевнога радника. Да ли се, доиста, могао наћи несрећнији и апсурднији епитет за дубоко душевни и до праве мистике вером прожети реализам једнога Достојевског и једнога Толстоја? Други пут Г. Прохаска говори о некаквој „неромантичности" српских и хрватских писаца са краја прошлога и из почетка овога века, али ни најупућенији читалац његове књиге неће бити у стању да одгонене ту загонетну формулу. Ни мало срећнији није проналазак некакве „симболично-лирско-пјесничке драме", којој Г. Прохаска даје читаво засебно поглавље, и која вероватно треба да буде нека врста фантастичне или херојске драмске песме а 1а Метерлинк и Ростан. У примени Г. Прохаска налази да тај суптилни књижевни род обделава и Г. Петар Петровић, писац грубих сеоских водвиља Пљусак, Чвор и др. Шта да се, затим, каже о тврђењу Г. Прохаске да у сатиру спада и чувени роман Гончарова Обломов? Или за лакоћу којом Љубомира Недића схвата као импресионисту, а код Г-ђе Исидоре Секулић ироналази сличности са Достојевским? И тако даље. Не мање карактеристично је и расположење Г. Прохаске да групе и школе тумачи према извесним политичко-националним и социалним обзирима. Такав је случај, на пример, кад он тврди да код Срба нема правог реализма, јер да дела нису „писана са стајалишта социолошкога,