Просветни гласник

39*

Одене и Прикази

611

представљају по једну органску целину, и према томе то је морао учинити по некаквом принципу. Несрећа је што се тај принцип никако не може да назре. Све изгледа да је то учињено више произвољно. Реализам, којим су, делимично, испуњене последњих двадесет година Х1Хвека, никако није смео бити одвојен од века у коме је и поникао и умро. Колико је несигурно да се баш 1880 године почиње доба реализма код нас, толико је сигурно да реализам као такав никако не иде уз XX век, који по свима својим књижевним тенденцијама јасно обележава своју самосталност. Г. Д-р Прохаска је то требао да осети. Он се сматра одличним познаваоцем европске књижевности, и не пропушта прилику да своја познавања изложи. Али, и по овој куриозној подели, као и по многим другим знацима, није тешко увидети да Г. Прохаска чудно схвата многе ствари. У његовој књизи, у којој је препуно позивања на европске књижевне моменте, може да се наиђе на многе примере несигурности како у погледу чињеница, тако и у погледу судова. Има ту ствари које врло доводе у питање сваки књижевни смисао Г. Прохаске. Г. Прохаска је хтео да, по сваку цену, спроведе известан паралелизам у главним линијама између наше и европске литературе. Отуда једно стално, понеки пут чак и досадно освртање на стране књижевне прилике. Те екскурзије у туђе воде не испадају увек врло срећно. Има пуно ствари које могу да послуже као занимљиви примери чуднога књижевнога схватања Г. Прохаске. Први део његове књиге, доба Реализма, почиње се једним опширним теоријским уводом о европском реализму у опште. Не треба мислити да Г. Прохаска ту даје једну систематску дефиницију реализма, на основу својих, или, што би зацело било боље, туђих погледа на ову важну епоху у светској књижевности. Далеко од тога, Г. Прохаска се сасвим наивно служи Балзаковим реченицама из предговора његовој монументалној 1а СотесИе Нитате. На страну питање, у осталом врло подложно дискусији, да ли један озбиљан књижевни проучавалац сме рећи да је Балзак, кога цео свет ипак увршћује у романтичарску епоху, „глава модерног француског реализма", како то категорички тврди Г. Д-р Прохаска. Али ко данас прима за готово оно што су о себи, о правцима и о школама, говорили разни, па и највећи литерарни реформатори ? Ко би данас; рецимо, теорију романтизма, опаквог каквим он нама сада изгледа, правио искључиво према идејама које Виктор Иго излаже у своме чувеноме предговору Кромвелу ? Те ствари свакако су драгоцени документи за илустрацију ондашњих књижевних .намера и тенденција, али никако не последња реч за процену постигнутих резултата. Ми данас све велике књижевне епохе гледамо не очима њихових зачетника, као на нешто што се само назире у магли и чему се тежи, већ их видимо у пуној светлости и са свих страна, и судимо их не само по ономе што се хтело, него и по ономе што се постигло. Г.