Просветни гласник

Оцене и Прикази

617

ипак бар нешто вреди. Има, исто тако, и извесних оцена вредности појединих српских писаца које су нешто пристрасно учињене. Ја такве ствари остављам на страну, да се не би рекло да пишем под побудом какве велико-српске љубоморе. Ја нисам ни најмање пријатељ великосрбизма, и ако сам се уставио на неколиким очитим некаваљерствима Г. Прохаске према српској књижевности, учинио сам то само у колико је било потребно да се и са те тачке осветли научна озбиљност његова рада. До душе, мора се рећи" да је Г. Прохаска, с друге стране, био и сувише каваљер према извесним српским писцима на које се код нас гледа сасвим као на „ттогез". Он придаје прилично важности песницима као што су Сава Петровић (Арман Дивал), Божидар Весић, Жпвојин Пауновић, док у опште и ке полтње неке зацело интересантније песничке појаве као што су Милош Перовић, Михаило Мирон, Душан Симић, Душан Средојевић. 0 приповедачу Тадији Костићу говори се са неуздржаним комплиментима, Даници Марковић поклања се више пажње но Милану Ракићу, а Војислав Илић-Млађи, коме се даје скоро онолико исто места колико и Дучићу, истаквут је као један од најбољих млађих песника српских. Најзад, Г. Прохаска проналази, вероватно у Аншологији баш самога Илића-Млађега, и једнога новога песника српског, Данила Јанковића, чије је име, свакако, многима, као и мени, потпуно страно. Божи Николајевићу, за кога се вели да се „истакао и у лирици као „песник зиме и снега"", посвећено је као критичару исто толико пажње колико и Слободану Јовановићу. И тако даље. 0 закључцима и судовима Г. Д-р Прохаске могло би се много говорити. Где год је он хтео да начини своју оцену, не узимајући туђе мишљење, што иначе врло често чини, свуда би се по нешто дало приметити. У многим случајевима он каже ствари које запрепашћују. Примера ради изнећу неколико његових судова. Поменуто је већ да Г. Прохаска Љубомира Недића схвата као импресионистичког критичара. Не мање куриозно је и тврђење да је Милан Ракић „далеко од Запада, од Француза". Интересантно је да Г. Прохаска налази да стих Пандуровићев, према Дучићевом, представља крајње упрошћавање средстава: „Пандуровић прекида са формалним култом (51С!)... а баца се на најсмелију једноставност средстава..." Пандуровић, који уводи нове ритмове, по цену великих техничких напора, и све у ненарушеном „окованом слогу"! За Софку, јунакињу Нечиспте Крви Боре Станковића, Г. Прохаска каже ово: „На њу је [писац] излио сву велику чежњу за оном божанственом тракијском, орфијском и дијонизијском културом љепоте и страсти". Бора Станковић тешко да би могао да разуме ову реченицу! Да бих, уз судове, дао и мало примера стила Г. Прохаске, учинићу овде два цитата. 0 Милану Ћурчину као песнику он каже ово: „Цјеловит је човјек, у пјесми и у живогу, хладан рационалиста и аристократски есте-