Просветни гласник

618

Просветни Гласник

тичар, Ничеовац, индивидуалист. Ћурчин готово да није од српске расе, родио се и одрастао у потпуно западном амбијенту отмјене породице јужноугарске..." А о Војиславу Илићу — Млађем овако се изражава: „У Илићу је ускрснуо давни романтик, онај Пушкинов, што пјева о себи, о својој љубави, о својој несрећи, не улазећи у психологију своје „невјерне" околице. То је тип романтика, којега је још Бјелински назвао романтиком-егоистом, а модерна га наука назива егоцентричним. Тоје романтик који дјели вјеру од невјере, а невјеру освјећује као Пушкинов Алеко... Да је та критика [Скерлићева] видјела пјесника касније, како он остаје исти, свој, страствен, пун себе, пун Српства (против Бугара) у балканском рату и послије у свјетском, она би можда јаче подцрпала снагу и несумњиву искреност тога из романтике залуталога Алека и витеза без страха..." Ја не знам да ли овде треба још што рећи! Карактеристично је и то да Г. Прохаска нема подједнак метод у проучавању разних писаца. Код појединих се задовољава да ошитим реченицама изрече један сумаран суд, док се код других губи у исцрпним и најчешће пута непотребним анализама једног или више њихових дела. Али је свакако занимљивије видети како Г. Прохаска излаже биографије појединих писаца, и шта све сматра за потребно да истакне из њиховог живота. Он је хтео да каже све што је о појединим књижевницима знао, без обзира да ли то има какве вредности за разумевање самога дела дотичних писаца. Местимично су биографије тако натрпане индиферентним податцима да се понекад има чак и комичан утисак. За многе писце човек може да нађе све податке о садањем њиховом животу, и да ли су жењени или нису, и колико деце имају, па чак и адресу, ако је коме потребна. Шта све Г. Прохаска налази за нужно да каже, нека покаже овај детаљ из биографије Боре Станковића: „За вријеме ратова као референт црквенога одјељења Министарства Просвете (нека врста управе и надзора над конзисторијским духовним судовима и манастирима) био је поштеђен од војништва и учествовања у ратним напорима..." Овакви службени податци, очевидно, немају никаквога књижевнога интереса, и човек не може а да се не насмеје кад наиђе на слична места. Сви ови многобројни примери не иду ни мало у прилог научне озбиљности Г. Д-р Прохаске. Али ни кад је реч о његовој научној савесности, нема се шта доброга рећи. Он се обилно и слободно служи туђим резултатима. То свакако није забрањено ако се човек придржава извесне мере, и ако не пређе границу која је допуштена. Истраживања се зато и праве да би се постигнутим резултатима могли да послуже други који теже новим резултатима. Али никако се не може допустити да неко несметано преписује оно што - су други написали, и да изводима из туђих књига пуни своје странице. Г. Д-р Прохаска је у томе погледу врло широког морала. Он се врло исцрпно служио многим нашим књижевним