Просветни гласник

Б е л е ш к е

639

магала својој матери да обучава децу руских сељака, која су још била под крјепосним правом, што ће речи робље. А саму Софију спремала је и поучавала сасвим у енглеском духу једна еиглеска васпитачица. Софија Петровна свршила је школу у Смољном институту 1868 г., и још тада, чим је изишла из школе, избила је код ње та основна црта карактера њена: да васпитава и подиже. А лични њен живот је још више појачао ту њену особину. Софија Петровна није била срећна: она је била испрошена, и на недељу дана, две, пред само венчање, њен вереник умре. Та несрећа је определи да, цео свој каснији живот посвети школи и васпитавању омладине. Она је, по свршеном школовању, за које се, после материне смрти, старала сестра њене матере, постала управница рјазанске маринске гимназије, где је четири године провела у раду за ту школу. Ту је она и показала сву своју вредност наставнице: она је слазила у земунице и подруме где су становали сироти родитељи, чије су кћери код ње у школу одлазиле. Доцније се, по жељи царице Марије Феодоровне, примила да управља женском школом на Цетињу. Њен рад је у тој школи огроман. Сама царица је рекла: „То је једна изванредна жена. Кнез Никола требао би да јој захвали, за све добро које је учинила његовој земљи." Софија Петровна Мертваго стајала је у непосредној кореспонденцији са самом царицом. Разуме се да је са разних страна било пуно интрига којима се ишло на то да се Софија Петровна удали са свога положаја. Године 1906, када је црногорски Краљ Никола био у Бечу, где је посетио и институт цара Фрање Јосифа, цар му је рекао: „Изгледа, Височанство, да ви имате код вас, на Цетињу, један узоран институт; ја вам честитам". Али вешто смишљене интриге ипак су нагнале пок. краља Николу да пише царици руској априла 1913 г. писмо у коме се одриче самога института, захваљује се на услугама учињеним његовим садејством и предлаже да се он затвори, пошто је Црна Гора задобила нове земље, и сад ће моћи сама држава да се стара за образовање женске младежи. Царица је Софију Петровну позвала у Пегроград и наредила јој да заврши и ликвидира са заводом и да све материјалне делове школе, где је било места за васпитавање 120 девојчица, остави на Цетињу. У исто време, по молби Краља Петра којом се обратио царици, цео тај институт био је одређен да буде пренешен у Ниш. И Софија Петровна је године 1914 маја месеца стигла у Београд, и по дозволи Краља Петра отишла поново у Русију да изради помоћ за своју школу, која је требала исте године да се отвори у Нишу. Ратни догађаји задржали су Софију Петровну у домовини, где је она и даље служила своме народу у духу истине и васпитања. Софија Петровна Мертваго умрла је 25 маја о. г., али је вест о њеној смрти тек сад, после толико месеци, стигла и до нас. За све време свога бављења у Русији, она је држала школу и давала часове, и тиме се издржавала. До послетка је била бодра и стално жудела да дође у Србију, у НиШј да настави свој рад, који је са толико успеха изводила годинама на Цетињу, васпитавајући српску женску чељад. До краја свога живота она је била корисна, и у многе девојачке душе она је унела светлост просвећивања и благородства.