Просветни гласник

41*

Више Средње Школе

643

редовно једнога несрећника више, који је на терету и себи и другима, другима готово још више него самоме себи. А ко је крив? Други свакако више него он сам. Зато је и право што после због тога и више трпе од њега. Да се уклони узрок том трпљењу, а њиме и само оно као последица, ваљаће настојати свом снагом и свим средстима да се већ у V разреду гимназијскога одељења потпуно тачно упозна специфични дар свакога појединога ученика, како би се од VI разреда, кад већ пре тога није то било могуће, упутио стазом свога природнога позива. Како? Дајући му што чешће прилике да пробуди и упозна свој урођени дар непосредним спољашњим деловањем, којим се у опште ма који дар једино и даде пробудити и упознати. Већ у V разреду ваља дати гимназисти довољно прилике да непосредно у животу упозна рад свршеног правника: као судије, као управника и као адвоката. Зато га и ваља водити у судницу на расправљање, к управним чиновницима у доба кад врше управу у одређеном им делокругу, и к адвокатима, кад бране своју странку пред судом или на ма којем другом месту. Једино тако ће моћи у себи осетити искру прирођенога дара, докле овако како је данас, остаје та искра, у четири зида школске собе, сакривена и запретана, да се за њу нигда и не дозна. А као с будућим правницима, једнако ће ваљати поступати и с будућим богословима, наставницима ма које струке, научењацима и лечницима. Хоће ли година дана бити довољна за тај посао? — Свакако, ако се ђак у тој години опрости од свакога залишнога посла, којега данас има и сувише. Останимо код гимназисте, да промотримо да ли је збиља потребно да учи у V разреду све оно и онако како то данас чини. Слично што вреди за њ, вредеће и за његова друга реалца. У V разреду средње школе почиње ђак наново учити поново све оне исте ствари које је учио у прва четири разреда, само некако друкче, „научније". Ту је опет историја и географија, па јестаственица, математика, и мртви и живи језици. Разлог — као и за даље изучавање до краја средње школе — да стече „више опште образовање". Кад рекох „више опште образовање" (под наводним знаком), већ сам тим самим покушао рећи шта о том образовању судим. То је, по мојем суду, једна посве залишна и непотребна сугестија или фикција. Знам да ћу се због те тврдње замерити многима, па ипак не могу а да дељење општега образовања у више и ниже назовем другим именом. Ја добро знам да има много људи од науке, и то људи необично високе културе духа, као н. пр. велики немачки филозоф Вунт, који прихватају то дељење, па ипак, због саме ствари, ја не могу, све да хоћу, усвојити њихово мишљење. Они, наиме, који деле опште образовање у у више и у ниже, схватају опште образовање у значењу енциклопедиј-