Просветни гласник

642

Просветни Гласник

ручном раду, за дуго времена још биће могуће одредити тек који је ђак по природи својој способан за умни, а који за телесни рад. Поуздано врстање ученика по урођеним способностима за ову или за ону врсту умног рада неће се моћи свршити због несташице потребних средстава, а то су у главном преразличите прилике у које би ваљало у то доба, до навршене 14 године живота, довести ђаке, да виде и осете камо их срце вуче, па да се онда за то одлуче. Ту разлику је још теже распознати у тим годинама и зато што ће, кад се једном уреди наша нижа средња школа како треба, ваљати тада сврнути особиту позорност на то: је ли које дете по природи својој способно за телесни или за духовни рад у опште, па ће, уз данашње прилике, мало остати времена и за оно подробније проматрање, нарочито различитих способности за све врсте умнога рада. „Уз данашње прилике" велим зато што уз нижа четири разреда неће бити тешко ни нама да уредимо и радионице за ручне радове, кад су то већ учинили толики други. Али да слично урадимо и с радионицама за умне радове, па да и њих уредимо уз нижа четири разреда средње школе, то је засад, бар у нас, посве немогуће. Разлог наша консервативност. Баш због те консервативности своје не смемо још за дуго мислити на какво многостраније цепање у V разреду; ваљаће да се задовољимо реченом бифуркацијом. И ако у њој успемо, можемо бити задовољни. А даље цепање, и то не само у три већ у више смерова, оставимо* за касније године. Прву годину више средње школе ваљало би у главном употребити за то да се види којим смером умнога рада кани младић ударити. Ту више неће бити довољно оставити га и даље у хуманистичком или реалном одељењу и, као досад у гимназији, спремати га подједнако за све факултете университета: теологијски као и филозофијски, јуридички све једно као и медицински, да му на концу четврте године издамо сведоџбу како је „зрео за полазак свеучилишних наука" (формула за испит зрелости у Хрватској). Јер ако му издамо тако општу сведоџбу, готово је исто као да му нисмо издали никакве: ђак неће на крају дванаестогодишњега тешкога и мучнога школовања с наше стране добити ни једне сталне упуте. Као и досад, тако ће и одсада лутати по мраку, не знајући често пута ни у самом вестибулу университета у који факултет ће се уписати, осим ако је раније д\зшао тамо са сугестијом сугерираном му од којега ближега или даљега рођака, или с каквом аутосугестијом, лажном, као што су у опште лажне све аутосугестије. Обични резултат — разочарање у „одабраном" студију и касније у позиву, и сва несрећа која је с тим спојена: тражење задовољства на другој страни (у веселу друштву, где се пије, карта, ит.д.) и бежање од посла, који се сматра као највећн терет. Тако добивамо у друштву и у држави