Просветни гласник

670

Просветни Гласник

Примитивни човек не долази до правилног схватања о односу између свога деловања и деловања околних предмета. Он их првобитно сматра за раздвојене, међу собом независне изразе свога живог бића с једне, и предмета на које наилази, с друге стране. Антрополози и многи психолози своде ову чињеницу на потребу да се „за сваку појаву и догађај пронађе узрок и покретач" [ ), чему се — по речима Пешеловим код „детињски заосталих народа придружује немоћ да се предмети чулног опажања схвате друкчије него као с.душом". Али ова „немоћ" ће нам бити јасна тек онда кад поред већ утврђене особености примитивног човека да ствари схвата појединачно и без везе, укажемо на то да он у особинама свога живог бића има већ непосредан повод за одвајање тела од душе. Иначе^је његов интерес за узроке појавама врло мали, или га никако и нема. Али опажање разлике између живог и мртвог човека, сенке у човечјем облику с којима се човек среће у сну, изнуђују, тако рећи, примитивном човеку представу о.души. За њега не постоји, међутим, никакав разлог да и другим стварима које на њега утичу и чију егзистенцију он сматра као независну од његове, не приписује једно такво, у њима скривено биће. Он придаје, наиме, не само осталим живим бићима, него и свима предметима стварности, особине свога ја, не знајући да то чини. На тај начин долази примитивни човек до једног, свакако несвесног удвостручавања света, које се састоји у томе што он у свакој ствари опажа још једно, у њима скривено живо биће, с којим он, и ако не на исти начин, оно ипак исто тако добро као и са својим сачовеком, може да саобраћа. Сибек-) мисли да у сну и смрти не може да лежи првобитни повод за представу о души, јер известан „траг оног разликовања тела од душе, спољњега од унутрашњега, и томе слично, мора да буде већ створен"; да би човек слику умрлога у сну могао да сматра за његову душу, човек би, вели он, морао неопходно да опази разлику између тела и душе, баш кад не би никад видео неко живо биће у мртвом стању. Размисли ли се добро, лако је увидети да Сибек није тиме дао једно ново гледиште; на против, он долази у сукоб са својим даљим извођењем. Ако је хтео да каже да човек долази већ на основу свога особеног животног делања у стварности и заједничном животу с другим људима до опажања разлике између свога тела и других предмета, као и између тела и душе, и да се то дешава „већ пре сваке видљиве рефлексије, на основу душевне радње која још није свесна себе саме и свога постојања", онда он има право, и спавање са сновима спада несумњиво у те првобитне, особите радње, при којима се разлика најразговетније појављује. Али чим он тврди да тело човеково ступа на основу

] ) Резсће1, н. н. м., стр. 256. ђ ЗЈећеск, ОезсћкМе с1ег Рзус1го1о§1е, ОоЊа 1880, 1, 1, стр. 6.