Просветни гласник

Херман Лиц

611

закону" природном закону, потребном свуда и увек, и праведном социалном закону који проистиче из природног закона. Ослободити човека значи дакле дати његовом Ш^ћег 5е1/-у, његовом духу у оном што је у њему узвишено, моћ да потчини енергије 1ои>ег 5е1/-а, то јест физичкога организма и подсвеснога. Или, ако се претпостављају енглеским изразима Вилиама Џемса слике француског физиологиста Д-ра Грасеа, моћи ће се изразити иста мисао рекавши да „0" треба да се научи да господари „полигоном", што ће рећи да центар нашег бића треба да господари периферијом: сенсацијама, осећањима, ћудима и импулсима. Цео Лицов програм може се свести на овај заједнички именитељ. Треба почети тиме што ће се ослободити дете од спољних утицаја неповољне средине. И сам сељак, васпитан под благим али енергичним надзором једног патриархалног земљорадника који је окупљао целу своју породицу, заједно са слугама и надничарима, око велике трпезе на свом сеоском имању, он је упознао још од детињства утицај оних двеју великих природних сила које су биле васпитачице примитивног човека: мора и села. Доцније, као гимназист, као студент, он је осећао увек осећање неисказаног ослобођења кад би се, преко распуста, враћао својој родној средини на острву Ригену. Треба рећи да је Лиц био, у школском смислу речи, рђав ученик. Кад му је било дванаест година, понашао се у интернату као млад несавладан пастув. Наредбе су му изгледале без сумње као торови згодни за ситну стоку. Он је лако прескакао све преграде. До својих последњих дана, у духовној области, он није чинио друго, и никад није с више јеткости презирао социалне конвенције. Сваки реформатор је по темпераменту не-конформист. Мислећи доцније на своје властите године детињства, на систематски притисак који врши школа над младићским снагама готовим да се развију, Лиц се одлучио да ослободи детињство од тог анормалног и неподношљивог режима. Једна старија сестра била је дошла у град и узела га к себи; он ће одсад походити школу као екстерни ученик, али је се гнушао спољне дисциплине пруских школа, претече милитаризма, као и ауторитативних метода службене наставе. Тај утисак се појачао када је, као младаћ, имао прилике да проучава Канта, у многом погледу наследника енглеског либерализма Давида Хјума и тезе о човеку добром по природи Ж.-Ж. Русоа. Често се превиђао дубок смисао те тезе и давало јој се значење које је прерушава и прави од ње карикатуру. Сам Русо није никад порицао да људско биће доноси рађајући се много наследних могућности које ће, под утицајем средине, моћи постати недостатци. Али он тврди — и Лиц тврди после њега — да оно што је битно у индивидуи, то је оно што бисмо могли назвати с Хенрихом Бергсоном „животним полетом" (Ге1ап уј^а!), или тачније, „духовним животним полетом". Тај