Просветни гласник

678

Просветни ГласнИк

животни полет треба чувати, штитити, узносити. Међутим, садања школа чини све да га угуши, тиранише, уништи. Анџело Патри, један Талијан, управитељ једне популарне школе у Њу-Јорку, духовни брат Лицов по својој неуморној доброти и активности, изразио је врло тачно ту истину: „Како смо слепи! узвикује он: ми најпре убијамо, а затим оплакујемо оно што смо уништили" 1 ). Циљ школе, додаје он, треба да буде „искрено развијање сваке индивидуалне душе, да би се задовољила њена властита природа Да би се човек могао боље дати, треба најпре добро да припада себи. — може се додати. Јер ни Патри, ни Лиц не заборављају да крајњи циљ живота није егоизам, но алтруизам: што индивидуе буду савршеније, у толико . ће савршеније бити друштво које ће они оживљавати својим духом; и што друштво буде савршеније, у толико ће боље допринети да „ослободи човека", у смислу који смо дали том изразу. То претпоставља не један ауторитативан режим, који утиче саоља на унушра, већ режим у коме дете може да ради и експериментише само еобом, да пипа, да се судара са спонтапим реакцијама околпе средине, да „осећа" потребна правила живота можда пре но што ће нх разумети, да опажа потребне циљеве индивидуалне активности и да одмерава начине који њима воде. То претпоставља, другим речима, аутоваспитање, лагапу формацију, органско рашћење, које се, као и свако рашћење, врши изнушра ка саоља. Нема сумње, улога одраслога, васпитача, није смањена; на против. Али његова акција треба да остане сократска; он треба да одговара спонтаној радозналости детета, а не да задовољава унапред радозналост која није имала прилике да се манифестује и које, врло често, никако и нема. Духовни животни полет може се поредити с апетитом: предупредити глад, кљукати индивидуу, то значи убити апетит пре но што се овај могао и родити. И тешко духу који не познаје више апетит за знањем, жељу за увећањем, потребу да се разбије у многобројним активностима! „Овде се не даје императивних заповести, имао је обичај да каже Лиц својим новим ученицима, све треба да постане обичај и навика". И тако је и било. Готово никад Лиц није кажњавао. Његова лична педагошка активност сводила се, привидно, на његов пример и на његову реч. Али тај пример био је пример једне природе праве, неустрашиве, моћне; у његовој речи огледале су се исте особине, и она је тежила, из дана у дан, да створи оно што се може назвати „духом школе", духом оличеним нарочито у најбољим и најстаријим ученицима. Ти ученици,'много више и много боље но одрасли, професори и васпитачи, васпитавали су новајлије, уводили их, прилагођавали их; дотеривали их, и најзад их асимиловали, стварали од њих аутентичне грађане „школске

') Ка сушрашњој шкплч (Уегв ГЕсо1е (Је (Јетајп), РагЈа, НасћсНе, 1919,