Просветни гласник

682

Просветни Гласник

тешко остати миран кад неко, место да иде стазом, гази неспретно десно и лево цвеће по лејама, исто тако није лако уздржати се од срџбе и гнева кад један писац школске књиге начини дар-мар у њој, и кад се иа сваком кораку греши о елементарне захтеве једног школског уџбеника. Говорићу хладно. Ако зато ипак моја критика буде оштра, до мене неће бити кривице. То ће.сваки непристрасан читалац лако запазити. Јер ја ћу пустити факта да говоре. Од своје стране немам потребе гртово пишта да додајем. Г. Максић је израдио своју „Латинску Граматику" с једном аљкавошћу која се слободно може назвати беспримерном. Оваква књига може се појавити само на Балкану. Апсолутно немогућно је замислити један сличан уџбеник у Немачкој, Француској, Италији итд. Ја бар досад у тим и другим европским гпколским књижевностима нисам видео нешто слично. Неколико доказа. На стр. 1 писац каже: „Од ових слова самогласници су: а, е" п гд. Није потребно да кажем да се слова не деле на самогласнике и сугласнике, него се тако деле гласови. Мало даље (стр. 3) читамо да је сугласник ци кратак („ци се узи.ма као кратак сугласник"). У ствари хтело се рећи да се у метрици сматрао слог пред ци за кратак. На истој страни .учинио је Г. Максњћ још једну грубу погрешку, услед аљкавости. Он пише : „По положају дуг самогласник ипак се кра~ће изговара од самогласника, који је по природи дуг". Пре свега, сам Г. Максић на истој страни каже једанпут и двапут да по положају није самогласник него слог дуг. Истина, он, увек на истој страни, каже двапут и то да је у таквим случајевима самогласник (а не слог) дуг, али то само показује да њему ова ствар није јасна. Оном пак који зна како она стоји, мора се коса подићи на глави кад чује да се самогласнш а у аНиз изговара дуго (и ако краће него у та§пи$). Кад је реч о квантитету, да'споменемо још једну наопростиву аљкавост Г. Максића. Он није начисто с тиме зашто меће знак дужине (-- ). Јер једанпут се тај знак код њега налази само на акцентованом слогу, док се други пут налази и на неакцентованим слоговима. Пре свега, ту има недоследности. Што је главно, што ће знак дужине на неиаглашеиим слоговима? Не мисли сигурно Г. Максић да те слогове треба ученици да изговарају дуго? Најинтересантније је пак да је Г. Максић на стр, 1 рекао да су у његовој књизи необележени самогласници кратки. То апсолутно није тачно. Остављам на страну да је при бележек^у дужине писац учинио маеу ногрешака. И те погрешке делом су последице његове аљкавости (ра зуме се у вези с апсолутним непознавањем ствари). Тако нам нпр, он