Просветни гласник

44"

Кроз Стране Листове

691

у Вајмарском Уставу, службено освештање. О њој се више не дискутује; примљена као догма нове школе, она је сада предмет коментара; добровољци бивају у Берлину инструктори својих колега; један специалан теоријски и практични курс држао се у Келну од 5 до 10 септембра 1921; Чили је тражила 4 о& Немачке инструкторе за „школу рада". Али се већ родила једна друга доктрина, која апсорбује и превазилази примљену догму: рад, који у школи треба да се предаје, то је специални рад, рад у заједници и за заједницу. Сваки разред треба да буде друштво у миниатури, коме се учитељ ограничава да буде жива савест, дискретни подстрекач, и из те саме заједнице треба да се роде спонтано правила за живот, методе за учење, чак и сами разлози за учење и деловање. Са свих страна ничу слободне заједнице ученика, у Бремену, у Хамбургу, у Харбургу, итд.; школе у Шпандау објавиле су штрајк јер им нису допустили да установе заједницу рада. Још боље, сами учитељи, да би наставили своје студије, образују сами заједнице рада, и пруска влада је допустила да рад који се буде вршио у тим слободним заједницама ослобаЈ^а у будуће приправнике од испита за ■ педагошку способност. Ситуација учитеља, несигурна за младе, јер је губитак више провинција и повратак мобилисаних проузроковао немање посла за многе (8000 беспослених учитеља за Пруску у 1921), ипак је се у целини поправила. Као што смо то саопштили у прошлом броју нашега листа, један царевински закон од 17 децембра 1920, који је класирао све чиновнике у Немачкој, дао је дефинитивни статут учитељу, асимилишући га са „вишим секретаром" администрација. Овај закон, који утврђује за целу Немачку, — други акт централизације, — максималне плате сваке класе, учинио је да се у многим државама школска администрација пренесе с општина на централну владу, због важних субвенција које јепроузроковало повишење плата. Он обележава дакле, с разних гледишта, важан напредак у статуту учитеља. Једно питање је врло актуелно: питање о формацији наставног особља. Вајмарски устав предвиђа образовање учитеља на университету, које тражи наставно особље основних школа још од 1848. Већ сада је учитељима допуштено, под извесним условима, у већини немачких држава, да продуже своје студије на университету. Али се Кекћ још устеже да наметне локалним владама укидање нормалних школа и издржавање учитељских кандидата на университету. Решење тога питања, као и многих других питања исте важности, зависи нарочито Тзд ориентације унутрашње политике. Ми нисмо имали намеру да исцрпемо у овом брзом прегледу тако опширан предмет о немачкој школској реформи. Још мање се може тврдити да је ова реформа у сваком погледу нова. Ми смо хтели само да покажемо да је покрет у Немачкој дубок, координисан, општи, и да