Просветни гласник

Примитивни Душевни Живот

729

извежбан, чаробник, да покрене на акцију помоћу разних служби и погодних вештина, и да ову акцију упути уједан одређени правац према својим циљевима. Свака ствар може да буде седиште таквих бића: „Парчад од биљке, кожа од змије, перја, канџе (од птица), шкољке, камене луле, жива створења, читаве животињске врсте, укратко све што црвенокожноГа Индијанца може да привуче као слика у сну по издржаном посту, све то упознаје и поштује он тада као свог заштитног духа", вели СћаНеуоЈх 1 ). Да се представа о овом духу првобитно поклапа с представом о богу, није потребно нарочито нагласити. Ту имамо прве примитивне религијске побуде, такозване фетише и њихову службу' 2 ). Препирка да ли фетише треба сматрати као кипове (идоле) или као носиоце чаробних моћи, нема стварнога оправдања. Битно је притом да се представа о богу чулно инкарнира и објективира, а то одговара потпуно душевном ^кивоту примитивнога човека. Уводити у област схватања примитивног човека духове или божанства у смислу нематеријалних, натприродних бића, значи мало познавати његов душевни живот. За њега „постоји само оно што он може да види и чује" 3 ). Још увек се налазе, не само на Оријенту, него и у свима културним народима, празноверни људи који су тврдо убеђени да су у некој страшној ноћи видели, чули авети или чак и говорили с њима. Један је такав Догађај овековечен на несравњени начин у Гете-овој балади „Ег1кбш§". Човеку је на овом ступњу свака ствар бог, докле верује да му овај указује потребну помоћ. „Пред свако велико предузеће бира гвинејски Црнац новог фетиша, ако нема старијег и опробаног, и на чему се његов поглед по изласку из куће задржи, био то пас, мачка или који други створ, то бира он за бога, коме одмах приноси жртву. Ако предузеће успе, углед фетишев се повећава; не успе ли, враћа се он у своје пређашње стање", тако јавља Босман 4 ). Али не само у својим радњама сматра се примитивни човек зависним од ових бића, него и у свим природним појавама и догађајима види он изразе сличних, само знатно већих моћи. ЕШз пише о становницима на Тахитима: „Они беху навикнути да сматрају себе опкољеним од невидљивих интелигенција и распознаваху кретање моћних духова у сунчеву излазу, у благом и сребрнастом месецу, у палој звезди, у пролазном пламену метеоровом, у океанској јеци, хуци олујиној или вечерњем поветарцу. Врхове брегова и вунасту маглу, пут у камену, пену-

') Упор. Резсће1, н. н. м., стр. 259. 2 ) Вунт види (н. н. м, стр. 222) битну разлику између слике о богу и фетиша у томе што прва има „личне карактерне црте", док је други потпуно „безличан". Таква нам је разлика на овом ступњу неразумљива. 3 ) 0. Р. 1лрр8, н. н. м., стр. 18. ! ) Види Ребсће!, н. н. м., стр. 259.