Просветни гласник

738

Просветни Гласннк

су и недостатци видно уочљиви. Светозар Ћоровић није био стваралац у смислу да снагом свога талента и ослоњен на своје сигурно животно искуство моћно оживотвори људе и пријгике као резултат своје стваралачке имагинације. Он је био сликар који све ради строго по моделу, и у томе смислу он је поготову ненадмашен. Мало који од наших приповедача има толико колико он моћ да репродукује виђено у најкарактеристичнијим и најживљим цртама. Светозар Ћоровић је, уз сигурност запажаја, имао за себе и чињеницу да је и сам нераздељиво био део средине коју је сликао, и коју је осећао у свима њеним унутрашњим тајнама, тако да је, оживљујући је у својим приповеткама, представљао је не само верно у бојама и покретима, него и јасно у духовним назорима и душевним расположењима. Али његове снаге нису могле да пређу границу онога што је видео и разумевао као живот свога интимнога краја. Кад год би покушавао да слободном стваралачком снагом замисли и оживи личност и ситуације које не би биле слика познатих прилика, већ интуитивна творевина, Светозар Ћоровић је губио дах и бивао далеко слабији. У овоме роману може јасно да се уочи граница до које досежу Ћоровићеве стваралачке способности. У њему има изванредних слика личности и прилика, које значе, може бити, најбоље резултате Ћоровићева рада, као што има и бледих и бескрвних покушаја да се представе извесне животне околности као резултат нарочитих пишчевих намера. Овај роман могао би да се обележи као „роман са тезом". Светозар Ћоровић је хтео да глорификује ситну, али симпатичну и поетску средину коју је сликао у својим делима, и са једним романтичарским консерватизмом он пева свој мали топли кут. Он замишља један сукоб између старих и хоризонтом ограничених насабалија и њихових синова и кћери које је велики свет зачарао својим пространим небом: „...Шта тражи овај свијет, не знам. Ови што капом вјетар гоне и што мисле да су чвршћи кад сами себи чупају корјен, они не слуте колико је магле у тобожњој срећи свијета... Не пуца, ко ево овом што умрије сад, никад другом срце за њима... А ми знамо што их рађамо како нам је... Ми и знамо само да нема среће без свог кута..." Овим реченицама, пуним једног старински снажног патоса, завршава се читав роман. У њима је садржана теза пишчева, која га је неизбежно нагонила да кроји ствари по нарочитом плану. Литература са тезом никада не може бити довољно истинита, јер бранити једну тезу значи доказивати нешто, и како се живот у уметностч не доказује него се ствара, свако намештање по потреби тезе значи извесно фалсификовање. Писац је принуђен да вештачки, фиктивно поставља ствари, и у колико је мање моћан да интуитивно оживљава замишљене комбинације, у толико му је дело лажније. Само је највећима било дато да у таквим ситуаци-