Просветни гласник

47*

Књижевни Преглед

739

јама не подлегну. Светозар Ћоровић, који није имао снагу да ван онога што је видео и лично осећао као себи интимно и своје, замисли и створи нове животне тренутке, у овоме своме роману не показује се у свима његовим деловима једнаке вредности. Он је хтео својим романом да докаже да се ван свога краја не може срећно да живи, да су они који траже среће у ширем свету целога живота пометени и да, одсечени од свога корена, нигде не могу да се приме. Он заступа тезу да сваки треба да буде оно што му је и отац био, „да понесе очев крст ђе је он стао", јер да је то једина права „школа живота". Његов роман треба да буде једно ново Остајте овдје, са том разликом што Шантићев поклич има националну ширину, док Ћоровићева теза носи уско локално и више социално обележје. За њега „рођени кут" значи касаба у којој си рођен, а широки свет је све што је изван атара касабијскога. За њега далеки свет није влше Америка нити друге незнане земље, које тако примамно зову немирне духове. Он не допушта ни жељу да се неко уздигне над својом касабом, у којој се ништа веће не може ни да осети ни да уради, и да у једној сунчанијој и широј средини, где може да се учини већи замах, изради себи достојнији и кориснији живот. За Светозара Ћоровића далеки свет је и Сарајево, које није ни на дан хода од касабе. Он не полази од претпоставке да није свакоме дато довољно снаге у крилима да се вине у свет из родног гнезда, и да према томе они који су рођени да се грбаве за тезгом за којом је и отац чучао и да умру где су се и родили, не треба да полећу у ваздух у коме не могу да дишу. Место тога, он је апсолутан, искључив, хоће да генералише једну делимичну истину, и његов роман треба да докаже да се нико не може да пресади у туђи свет. Очевидно је да је овака поставка ствари захтевала многа вештачка дотеривања. Све мора да изгледа лепо, светло, топло, идилично више но што може да буде у тескобној средини једне мале паланке, да би контраст са равнодушним, хладним и себичним широким светом био што истакнутији, и удешен тако да, у поређењу, симпатије и нехотично буду уз ограничену касабу. С друге стране, требало је учинити да сви они који хоће да се отму ускоме небу свога места, и да у већој и проветренијој средини потраже себи узвишенију судбину, страдају у својим племенитим напорима и буду принуђени да се, као заблудели синови, врате у ниски прадедовски дом. Главна мана овога романа лежи баш у покушају да се изведе такав негативан закључак. У сликању средине коју хоће да поетизира, Ћоровић је чинио несумњива улепшавања, али како су све слике рађене по познатим д блиским узорима, претеривања су не толико у квалитету колико у степену: ствари су сликане са много љубави, и направљене за једну меру лепше и симпатичније него што су. Међутим, на другој страни, Ћоровић је фиктивно замишљао прилике, личности израђивао према потреби саме тезе, и место живих и реално