Просветни гласник

740

Просветни Гласник

истинитих бића и догађаја, стварао је фантоме без животнога даха и ситуације по утврђеном и неки пут старинском шаблону. Он је замислио једног младог човека, сина старинскога попе једне архаичне касабе, коме је пружено високо богословско образовање у руским теолошким академијама, и који, сасвим природно, осећа да и својом спремом и својим духовним прохтевима премаша средину која га је дала, и да тек у ширем свету може да нађе своју праву стазу. Али писац хоће баш обратно да докаже, и ствари повија на једну страну све дотле док се цела историја не заврши најзад катастрофом свих виших тежња младога Мила и његовим враћањем, са свима дипломама руских семинарија, за касабалијскога попа на место преминула оца! Фигура овога младога човека је савршено имагинарна, и како Ћоровић нема снаге за спонтану креацију, потпуно слабо израђена. Непрестано се осећа да личност није рађена по живоме узору, а много пута се има утисак да је пред очима навијена лутка. Ниједан поступак његов није психолошки довољно разумљив и још мање оправдан. Његова љубав и женидба са простом девојком Даринком замишљена је само као противност вези коју Миле доцније има са образованом и „великоварошком" учитељевом кћери: прва значи благослов за његов живот, а друга га у мало није упропастила. И колико год је прва вештачки и неприродно изведена, толико исто је и друга наивно и по готовим „романским" шаблонима протумачена. Исто тако су фиктивне и неприродне личности које су уплетене у живот младога човека да би својим утицајем што јаче детерминирале његову судбину у смислу како је то писцу било потребно. И Даринка, која са својом анђелском добротом и детињском простосрдачношћу изгледа ванредно нежно и топло, није ипак зато ништа мање нереална. И учитељева кћи Десанка, која у својој женској свирепости и кокетерији није ништа истинитија но прва, сва опомиње на архипознату „фаталну жену" конвенционалних романа. Ништа нису боље успеле ни још неке друге фигуре, које се, више или мање случајно, срећу у овоме роману као прилике које доприносе својом појавом карактеристици проклетога „широкога свијета". И кад у овој књизи не би било других ствари, она би била само низ лажних ситуација, које се стварају вештачким кретањем фиктивних типова, као у марионетском позоришту, где све виси на жицама које неко помиче. На срећу, књига је само делимично, и мањим делом, таква. У њој много више места заузима сликање средине коју је Ћоровић тако интимно знао и осећао, и волео, и недостижно умео да представи. Мени се чини да та слика нигде није ни тако жива ни тако топла као овде. Светозар Ћоровић се овде показује као потпуни мајстор да живописно слика занимљиве прилике егзотичног босанско-херцеговачког маловарошког живота, и читалац не престаје да се диви пријатноме и складноме шаренилу типова и ситуација, Слике се развијају од првих реченица;