Просветни гласник

Књижевни ПреглеД

741

„Стари попо још једнако узбуђен. Брзим, ситним корацима прелази преко собе, из једнога угла у други. Застаје, ослушкује. Понекад се примакне прозору и повири напоље, као да би некога даувреба. Мантију, коју од синоћ никако није ни скидао, час распучи, час опет запучи. Отресе понекад отпатке конца који се Бог зна откуда прилепили за њу; прстима рашчешљава браду, трља нос." Оне се живописно ређају, и све се креће једним неуздржано живим темпом. Ситуације се развијају кинематографском непрекидношћу, и пред очима читаочевим, као на платну, евоцира се читава једна чудна и наивна средина. Мала старинска паланка, ограничена у сваком погледу, живи за тренутак пред вама у свима својим особеностима, навикама, изгледима. И улице и куће, и људи и жене, и нарави и обичаји, све се приказује уз пријатан и симпатичан осмех. Човек осећа сву ориенталну тромост те средине, где се одрасли људи и угледни чарпшјски трговци играју пред дућанима ораха као деца: „...Неколике комшије, на беспослици играли се ораха готово насред чаршије. Један раширио ноге па седи, живо купећи орахе који се котрљали око њега, а друга четворица измакли се, погнули, пажљиво гађајући орасима новчић, намештен на једном камичку пред оним..." или где лење и дремљиве дућанџије неће да раскрсте прекрштене нсу.е и да устану да послуже муштерију ако су у разговору или ако их мрзи: „...Опазивши како покабаст, стасит сељак, муштерија, провирује у магазу и разгледа робу, брзо осече: — Немам ништа на продају... Све је ово старо... не ваља!..." Нико се не жури, јер „ако се посао не може свршити за дан, може за четири", и нико се не пашти муњевитом пролазношћу тренутака, јер „ко води рачуна о времену?" „Главно је да се мора спавати". Исто тако, кроз цео роман се осећа и сав ориентални темпераменат ове средине, где је севдалисање главна драж живота, где се отимају девојке као у источњачким причама, и где је бекрија гледан са поштовањем које се има према јунаку из песме. Митар, попов пријатељ, који никада није трезан и увек је готов на кавгу, оличење је пригушене и латентне снаге која спава, као гуја на срцу јуначком, негде дубоко под мирним изгледом дремљиве касабе: „...Несигуран на ногама, љуљушкао се као лађа на таласима. Под оба пазуха чврсто стискао две тешке боце са ракијом; у руци држао фишек препуњен киселим краставцима, салатом, зеленим луком. Из џепова му вириле кутије са цигарама и боца зачињача са зејтином и сирћетом..." Један низ рељефно обележених личности живе у овоме роману као да их оком гледате. Ту је, пре свега, „стари попо", жртва своје љубави према сину, благ, неодлучан, и снисходљив према чаршији, којој се замерио што се као удовац био мало заборавио у свештеничком достојанству. Ту су његови пријатељи, од којих су особито живо