Просветни гласник

Кроз Стране Књиге и Листове

755

започело огромни посао организације самог себе и дисциплине самог себе, онда кад његове критичке способности нису још формиране", и кад оно још не може да разликује стварно и замишљено, нити могуће и немогуће. Загњурујући га у ванприродни свет, продужује се без потребе та периода забуне, и оно се нагони да живи тако рећи двогубим животом. Уз то, приче и легенде развијају осећање ужаса спрам стварности, и наклоност да се у оцену тока догађаја уводи један мистични и чудотворни елеменат који се показује као лаж кад додир са стварношћу преотме маха. Разочарење које дете тада осети, може дубоко да га рани. Укратко, из конференције Гђе Монтесори излази да она тежи да стави интелектуалну активност коју производе вилинске приче и све приче ове врсте у област психопатологије, и да се боји да та активност не обележи дечака, и чак доцније човека, извесним психичким недостатком. Ова конференција је, као што је разумљиво, произвела код слушалаца, међу којима је било неколико стотина енглеских учитеља, прилично узбуђење, које се затим пренело на широку публику, тако да су чак и важни листови као „Тттез" и „Ођзегуег" сматрали за потребно да отворе своје ступце полемици. Општи је утисак који човек добија читајући те чланке да Гђа Монтесори није убедила Англо-Саксонце у своју тезу. ЕНТУЗИАЗАМ У ШКОЛИ Говори се покаткад о „култури ентузиазма" у школи и препоручује се да се деца науче да буду весела и одушевљена, као да то није својствено дечјем карактеру. Дете је — каже се у једном чланку у „Школи и Животу" (1/Есо1е е! 1а УЈе) — од природе весело: тужна деца су ретка и анормална. Међутим, погледајмо дете у разреду. Лице му је изгубило обичну безбрижност и осмејак. У већини разреда, тридесетак деце, с више или мање досаде, слушају наставника који говори, говори још, говори непрестано... или пишу на свескама бескрзјне граматичке задатке. Ђаци ћуте, као да су успавани, готово мртви. Али чим наставник изиђе за неколико тренутака, настане вика и граја. Зар тако ми „култивишемо", код наше деце, природни ентузиазам и веселост? Ко је за то крив? Ни деца, ни наставници, већ садањи педагошки поступци. И, пре свега, да би се деца „ентузиазмирала" и оживела, треба, — као што је већ толико пута речено, — треба увеши живот у школу. Али што не изгледа сасвим јасно, то је начин на који то треба урадити. Узмимо за пример иаставу наука и наставу матерњега језика, које увек треба да иду заједно. Под изговором да се уводи живот у школу, настава наука постала је, од књишке каква је била пре, експеримен48 *