Просветни гласник

Глумачка Школа

5

ских кандидата. И, на жалост, ни сама Глумачка Школа није се показала као привлачнији магнет у том погледу, ни године 1870—73, ни доцније, ни данас. Озбиљних покушаја са Глумачком Школом доцније није ни било. Поједини бољи глумци имали су своје ђаке, али та настава, разуме се, није могла дати оно што се тражи од Глумачке Школе. Жеља и предлога у том правцу било је и даље непрестано. Сам Малетић на крају своје Грађе за историју иозоришша враћа се поново на питање о Глумачкој Школи, и позивајући се на Лесинга и Лаубеа и један извештај о Консерваториуму у Паризу, истиче Глумачку Школу као животну потребу нашег младог позоришта. Али неуспех прве школе, а затим изузетно обиље добрих глумаца осамдесетих-деведесетих година, одложили су озбиљне покушаје све до наших дана. Слично је било и у Загребу. На загребачкој позорници било је у опште више методског рада и угледа на блиске стране позорнице, али мало даровитих кандидата. Двадесет година иза Малетића, Др. Степан Милетић жали се на исту појаву у својим Драмашуршким заиисцима о хрвашском глумишшу. „Отворена рана наших глумачких прилика била је — вели Милетић трајна несташица подмлашка. Та је мана избила на јаву особито у последње вријеме Кнајзелове управе. Млађи наши „свећеници Талије" одабирали би се без икакова система ч често и без „позива и нагнућа". Били су то претежно чланови разних путујућих —- већином српских дружина. Ако је и било природног дара и вањских срестава, недостајала је обично наобразба и сваки одгој. Или је опет тко имао несреће у обитељи, пак се онда — будући да су му све лађе потонуле — посветио глумишту, да тако нађе материјалну егзистенцију. Посебних студија или приправа за глумачко звање нити је било нити се захтијевало. Научило би се код којег глумца „првака" улога, обична претешка за почетника"... Побуђен оваквш« стањем ствари, Милетић установљава Хрвашску Драмашску Школу, после свега једног озбиљнијег сличног покушаја пре овог из године 1869. У Милетићеву драмску школу јавило се 30 кандидата, од којих је било примљено 7. Та мала класа дала је хрватској позорници неколико лепих имена. Из ње су Јосип Бах, Иван Рајић, Нина Вавра, Ђуро Прејац и пок. Штефанац. Језик, књижевност и историју предавали су професори Андрић, Милер, Будман, Флоршиц; глуму незаборављени Миша Димитријевић. Иза Милетићеве драмске школе у Загребу, исто као иза оне из 1870-73 у Београду, озбиљнијих покушаја до данашњих дана није било. У Београду, Глумачка Школа била је отворена поново тек октобра 1909, с програмом сличним данашњем. Од тридесет и неколико пријављених кандидата могло се примити једва 8. Најбољи међу њима били су два три студента Университета, који су доцније напустили глуму и