Просветни гласник

2

Просветни Гласник

звани класични и по класичним узорима писани комади испуњавали репертоар већине позоришта, глумачка школа давала је оно што се од ње тражило: савршене моделе неколиких тппова и карактера на које се ограничавао сав репертоар. Харпагон, Алсес^, Селимена, Тартиф, Зганарел, Андромаха, Федра, Сид, и друга славна имена, садржавали су у себи читаву галерију типова. Иза великих писаца који су класичном синтезом овековечили у њима битне црте, дошла су неколика поколења великих глумаца, који су пуни ииетета наставили извлачити последње танкости постављених линија. 1 ај живи позоришни музеј представља оно што се зове традиција у француском нозоришту. Као модели, оки су израђени савршено, и млад глумац који кроз њих прође на Консерваториуму, добија обично виртуозну технику, за известан број улога или боље рећи ситуација. Али се не може годинама и вековима моделирати по истим обрасцима а да линије не пређу у манир и творачка вештииа у прост занат. Обртањем у том затвореном кругу, традиција је спутавала творачки полет глумачке вештине, а вештина сведена на занат сиромашила је традицију. Од живих индивидуалних творевина, с колена на колено предавана је само форма, и то често пута с оним особеним појединостима које су биле природне само у игри њихових првих твораца, и у доба и друштву у коме су постале. Из изразних покрета сачуван је манир, од живе мимике гримаса, а од топле дикције декламација. Та декаденција дошла је дакле прво од скученог оквира наставе у Консерваториуму — узаног репертоара за студију —, а затим и од узаног круга наставника. Проширење наставних средстава и круга наставника први је услов за преображај наставе у глумачкој школи. С методама које се данас траже и с којима је она овог пута и код нас пројектована, Глумачка Школа је скоро нова установа. Старанастава учила је само како се изводи, скоро механички, или у најбољу руку искоришћујући интуицију даровитих кандидата. Нова настава учи не само како се изводи но и зашшо се тако изводи. Развијајући и творачку и критичку способност кандидата, она рашчлањује текст, испитује психологију и нарави, бира и одмерава изразна срества индивидуалним -мерилом, и тежи да кандидат свесном и поузданом вештином компонује све елементе у творевину. На тај начин настава се индивидуалише. Као што знамо, између два нормална човека сличних природа и темперамената, изразна срества нису иста — ни у гласу, ни у покрету, ни у мимици, ни у ставу. Два човека нити плачу нити се смеју на исти начин. Учење искључиво по слуху и оку, у старој настави, подражавањем, и код најбољих учитеља спутавало је индивидуалност ученика, а често укорењивало тонове и гестове који су се увек осећали као туђи и неприродни. Да би млад глумац био потпуно свој, оригиналан и природан у својој творевини, њему је потребно — поред чисте, течне и живописне дик-