Просветни гласник

Глумачка Школа

3

ције, живе мимике и еластичног покрета, —развијено схватање ситуације, средине, карактера, социалног и моралног односа према другим личностима; познавање друштвених нарави и манира, осетљиво разумевање идеја и старости личности коју представља. Један део ове друге способности стиче глумац постепено, дугом студијом и искуством, својом уметничком зрелоихћу; али један део мора добити одмах у почетку у школи. У ту сврху су они часови у Глумачкој Школи у којима се глумац вежба да рашчлањује и разазнаје све мотиве у драми, да чита не само редове у тексту но и између редова и преко редова, да својом развијеном фантазијом види ситуације и личности у замишљеној јави. Истина, већи део тих помоћних предмета није новина за Глумачку Школу. И до данас, на пример, предаване су у Глумачкој Школи књижевност и историја, али увек као потребна внања. Тежња је, међутим, сада да се у настави тих предмета одбаци сваки ерудитивни интерес, и да се у књижевности и у историји студијом великих дела, људи и епоха — увек и само у вези с драмом — развије способност схватања, гледања, замишљања, дакле у ствари једна грана умења, исто тако значајна као основна умења у дикцији, мимици и гесту. И могло би се рећи чак значајнија од других, у колико прва чине основу других. Никоја виртуозна техника у дикцији, мимици и гесту не може без стваралачке фантазије дати природну и искрену игру. Шта све треба да има у глави глумац за велики монолог првог глумца у Хамлету ? Ни звучни орган, ни мелодички ритам стихова, ни савршена техника мимике и геста неће га спасти од рђаве глуме на коју се жали Хамлет, ако глумац у својој причи о смрти Пријамовој не буде показао да види и осећа не само ситуацију у тој једној сцени, но читаво доба, нарави и јунаке које слика. За ту видовиту фантазију није потребан арсенал велике и систематске науке у глави, али је несумњиво од значаја коликим ће бројем представа, слика и утисака, ма и најпролазнијих, бити продубљена и проширена природна интуиција глумчева. Владајући свим средствима израза и осећајући у потпуности ситуације и расположења, ученик ће бити у стању добро се користити наставом глуме, и, чак и тамо где се послужи подражавањем учитељу, дати свој сопствени израз, своју боју гласа, свој нагласак смеха или плача, свх>ју душу обрасцу који је научио од учитеља. А од тренутка када је ученик свестан свих елемената и метода у творевини коју изводи подражавањем учитељу или моделима из природе, он је већ у стању да тим средствима ствара и онај замишљени свет Софоклов, Шекспиров или Молиеров, где су физиономијама дате само неколикр најбитније црте, а фантазији глумчевој остављено да сам да све тело, сву крв и нерве. * Ако су методе у настави Глумачке Школе биле различне у разно доба и на разним странама, осећање да је она потребна готово свуд је било исто. 1*