Просветни гласник

6

Просветни Гласник

отишли на друге професије. Школа је у главном радила с неколико најмлађих чланова Народног Позоришта, међу којима, на жалост, није било кандидата особите вредности. Та оскудица даровитих ученика, а затим, три месеца по отварању школе, оставка Управе која ју је пројектовала и организовала, прекратили су и овај покушај у самом почетку. Међу наставницима у години 1909-10 били су Г.Г. Д-р Никола Вулић, Др. Веселин Чајкановић, Д-р Вој. Ђорђевић, Милан Предић, затим редитељи Илија Станојевић и Сава Тодоровић. Године 1910-11 и 1911-12 биле су заузете законским реформама, реконструкцијом глумачке трупе, и, нарочито, реформом режије, за коју је био доведен као главни редитељ Г. Александар Ивановић Андрејев. Ратови од 1913 до 1919, стање иза њих и у трупи и у репертоару и у згради, морали су одложити питање о Глумачкој Школи све до данас. У Загребу она је отворена годину дана раније, 1920, са Г. Озаровским на челу. У Београду она је отворена 1 новембра 1921, са Г. Михаилом Исаиловићем као директором студија. У ранијој прилици, у октобру 1909, потписани ју је отворио свечано нарочитим говором и у присуству Министра Просвете Г. Јована Жујовића. Овом приликом хтело се да рад почне што пре, пре свих 'формалности — које ће пригодније доћи о успешним испитима, ако школа овог пута буде срећнија. У години 1909 Глумачку Школу основало је само Народно Позориште и под својим кровом. Овог пута она се оснива инициативом начелника Уметничког Одељења Г. Бранислава Нушића и Управе Народног Позоришта, али као саставни део Музичке Школе — будућег Консерваториума. Док не буде готова нова зграда Консерваториума (за коју се темељи већ копају на земљишту испод Народног Позоришта), Глумачку Школу и Школу за Балет примила је под свој кров Музичка Школа „Станковић". За то време ова два курса — за глуму и игру — под управом су Уметничког Одељења. Администратор школе је редитељ Народног Позоришта, професор Г. Велимир Живојиновић. Наставни илан Глумачке школе је следећи: ОПШТЕ НАПОМЕНЕ Основа целом програму школе практична, с обзиром на један јецини циљ и интерес позоришни. Ван тога интереса никаквих других васпитних ни знанствених претенсија. Према томе, и у помоћним курсевима — у језику, књижевности, историји — све наставно градиво везује се за тај један интерес и развија се само у томе обиму. На пример: српски језик само у лектири, без редовног курса граматике. Из историје крупни моменти, догађаји и људи који су или предмети драме (стари век за илустрацију грчке драме, енглеска историја у вези са Шекспировим краљевским драмама), или помажу схватање