Просветни гласник

Нижа Средња Школа

25

као и људи што су разноврсни. Ту разликујемо, у главном, две врсте људи: не узимајући у обзир нерадине који нису вредни проматрања, проматраћемо која врста радиних људи које дете више привлачи, умни или ручни радници. Слично ћемо радити и испитујући мар дечји за природу, мари ли које дете већма за живу природу, или за мртву, као што ћемо и испитивање, рецимо, ручних радника наставити истраживањем да ли дете које испитујемо мари већма за ону врсту радника који продуцирају (ратаре, сточаре и т. д.) или за ону који репродуцирају или прерађују (н. пр. жито у брашно, вуну у сукно и т. д.) На тај начин ћемо, пазећи добро да се не забунимо, продирати све дубље и откривати све више камо дете нагиње по природи, док најзад не откријемо његов специфичан интерес, чинећи му тиме највеће добро које је у опште кадар учинити човек човеку, јер ћемо га учинити оним што јесте, ако му помогнемо да сву своју успавану снагу пробуди и развије за добро своје и човечанства. Ко је зван да наставља у тим школама? Само онај кога је Бог створио за то, и ко је својим и туђим трудом био врстан да Богом дани му дар у себи развије. Помислиће когод: то ће моћи бИти само генији, а генија, особито педагогијских генија, је тако мало у свету. Али пустимо геније, овде се ради о врсним наставницима. Али и њих је мало — знаних. А значи ли то да их је у опште мало? Мало их је знаних зато што се мало људи прихвата посла који је тако тежак и у исти мах тако слабо награђен, па се многи рођени педагози лаћају другога посла, да се изгубе у њему, као што се изгубио и њихов дар у њима. Исто тако се губи голем број рођених педагога што се и многим од оних који се прихвате наставничкога звања, не развије довољно, или баш и никако, њихов урођени дар, јер се за тим и не иде. Ко од званих, па и најзванијих, мари данас за педагогију? Ето, ту скоро је био конгрес Професорскога Друштва у Загребу, који је трајао пуна два дана и доспео је на многу ситну расправу, а није имао времена ни за једно од три најављена предавања. „Предавања ће се и тако штампати, па чему да их још и слушамо?" то је био готово општи глас свију учасника. А да запитам само једно: Би ли такво што било могуће у лечника на њихову збору? Они би пре метнули на страну сва друга питања, него што би и помислили да допусте да њихов збор прође без предавања, да се изнесе која идеја о којој ће расправљати и која ће им можда дати побуда за размишљање. Нарочито у нас средњошколских наставника — нека ми се не замери што износим један факат — нема правога интереса за педагогијску науку, која би требала да буде предмет нашега најдубљега изучавања. У осталом, томе су криви више други него ми сами. Како ћемо и имати интереса за нешто кад није било прилике да се у нас тај интерес развије?