Просветни гласник

30

Просветни Гласник

тивна функција јасне свесности, интелигенције. Та је свест, мала и ограничена, свест живог бића пласирана на извесној тачци простора. А кад је реч о схватању стваралачког акта самог, реч је о интуицији, оној истој којом силазимо у сопствене дубине нашег правог ја. Ако наука, по речима Бергсоновим, а за њом и филозофија, чине од интелигенције, „те лантерне којом се маневрира у дубини сутерена, сунце које треба да обасја свет", Бергсон чини од светиљке којом маневрира човек кад се спушта у дубину свог бића сунце које треба да обасја свет, цео и интегралан. Када је, на тај начин, из самог извора стваралачке снаге и из природе виталног елана узео и „методички пандан", интуицију, метод који, природно, припада једном таквом реалиом основу и извору свега у свету, Бергсон је извукао једну „нелегитимирану" снагу која је, иначе, ћутке и ретко призната, деловала у филозофији. Питајући се и сам да није немогућ један напор интуиције какав он предлаже па да се уђе у суштину живота, Бергсон указује на историју филозофије која ће посведочити могућност интуитивног напора. „Нема трајног система филозофије који не би био, бар у неким деловима својим, ожитворен интуицијом". Диалектика је само оно што осигурава слагање мисли са самом собом, интуиција је „оно што у сваком систему вреди више но систем и што га надживљава". Указујући на интуитивни момент филозофија у опште, Бергсон вели како би објект филозофије био постигнут када би ова интуиција могла да се одржи —, а она је пролазна и несавршена сада, — да се генераллзује и да себи осигура извесне спољне тачке као маркантне, те да не залута. Филозоф би имао да интуицију задржи и рашири и разради, а не да му она буде само први импулс, елан од кога ће се удаљити да би се поверио диалектичкој моћи ума док му опет, кад изгуби терен испод себе, не затреба контакт са интуицијом. Говорећи о Канту и о томе како је и он промашио праву обнову филозофије, Бергсон указује пут којим је могао Кант доћи до нове филозофије; „вишим напором интуиције инсталирати се у екстраинтелектуалну материју свести", „коинцидирати" са том материјом, значило би, за њега, схватити изнутра, а не опазити споља, праву природу и духа и тела, поново проживети апсолутно, адоптирајући и ритам исти и исто кретање којим живи активна, стваралачка свест. Али, Кант је промашио пут, јер су за њега све интуиције биле инфраинтелектуалне, а Бергсон вели да постоји ултра-интелектуална интуиција, „ипе рпзе с1е роззеззшп с!е ГезргН: раг 1ш-тете." Сенсибилна интуиција није једина врста интуиције, она је способна за ширење и прогрес, да постане интуицијом којом се филозоф увлачи у живи еволутивни ток, у покрет на више, у пењање елана виталног, и са њим заједно рони у реалне дубине у којима се ствара све што постоји. Права функција филозофије јесте у том ултра-интелектуалном напору. Напор тај има сам собо^м