Просветни гласник

Бергсонова Филозофија

29

Основна метафизичка хипотеза Бергсонове филозофије јесте та хипотеза стваралачке духовне природе праве реалности, коју можемо схватити као што схватамо и моменте своје сопствене личности душевне онда када су они пун израз наше праве природе. Како ове схватамо интуитивно, тако и праву реалност можемо схватити само интуитивно. Ту лежи први извор важности интуитивног сазнања. Интуиција је оно директно осећање сопственог психичког бића наше личности, оно непосредно схватање наше унутрашње праве личности, она директна комуникација којом се права наша природа излива у нашу свесност, непосредни контакт наше интимне природе и наше свесности, оно, најзад, што је директан доживљај и што се може изражавати различитим дескрипцијама, али се не може дефинисати. Онако како интуитивно схватамо свој сопствени прави, дубоки, унутрашњи, лични, душевни живот, тако исто интуитивно схватамо, управо, по Бергсону, треба да схватамо и саму целокупну реалност — јер је она исти слободни витални процес стварања као и наша индивидуална свесна активност. Тако, интуитивно сазнање којим филозофија има да реализира објект својих напора, у Бергсона није ништа друго него природна последица реалне метафизичке конструкције његове филозофије, конструкције која базира на истоветности психичког збивања у нама са збивањем које се огледа у самом току праве реалности. Већ у првом делу свом, Еззш зиг 1ез (Јоппеез 1ттесИа1е$ б.е 1а соп5С1епсе, Бергсон је створио закључке који ће одвести филозофију интуицији; анализом непосредно датога, Бергсон је ту дошао до закључака о природи психичких садржаја свести, о природи психичког, реалног, времена и о слободи воље — закључака који почивају на једној интроспективној интуицији. Једном сличном интроспективном интуицијом, једним напором сличне врсте, ми можемо схватити и саму реалност у суштини њеној, јер је она у тој суштини изграђена од истог градива од кога и наш дух. Бергсон вели: једним интуитивним напором ваља се унети у врело саме реалности. Како би изгледао тај акт напора? Треба да се наша свест као интуиција одвоји од свега што је већ учињено и урађено а да се веже за оно што се гради, чини и израђује. Способноет да видимо треба да буде једно исто са способношћу акта којим хоћемо. „Болан напор", вели Бергсон, „који можемо дати насилно и сурово, вређајући природу, али који можемо одржати нешто врло мало, неколико момената". Ваља се моментано инсталирати у онај момент чисте воље — кад нешто слободно хоћемо — и ту, у њему схватити принцип самога живота, један део огромне духовне стваралачке снаге која ствара светове. Да би потпуно разумели ту снагу, тај елан витални, ваља отићи још даље, још дубље, још дуже у интуитивном напору. Кад је реч о принципу животворноме и стваралачком чијим импулсом бивају и живе сви светови и догађа се све што се догађа, није реч, вели Бергсон, о оној умањеној количини свести која функционира у свакоме од нас, као ретроспек-