Просветни гласник

32

Просветни Гласник

ном одбацивању или интегралном примању Бергсонове метафизике, овде се иставља једно друго питање: под метедолошком претпоставком да из такве конструкције метафизичке следује одиста интуитивно сазнање као помоћни извор филозофије и да то „нелегитимирано врело" иде као легитимирано уз онакво схватање реалности — како поближе и детаљније изгледа та „интуиција" и шта она садржајно, материално, значи, каква је њена природа? Питање је о томе да се изближе приђе интуитивном елану и да му се састав и живот његов, механизам његов да кажемо тако, — познају боље и дубље, да му се види развој и генеза. Јер, све оно што Бергсон наводи и вели о интуицији, како смо то до сада видели, природно је као последица основне му метафизичке замисли, али је само дескрипција, аналогија, метафора, коитарација, потпорна и интересантна мишљења, једном речи, најзад, методолошка и формална дескриптива интуиције. Ваља изићи из те дескриптиве и потражити, идући даље за анализом појма интуиције у Бергсона, проширење те дескриптиве и ближе одредбе и реалније ознаке које би нас ближе довеле Бергсоновој интуицији. Све оно што је позитивно у интуицији Бергсоновој, као позитивна последица његовог схватања суштине реалности, може се допунити још и негативним карактеристикама: интуиција, укупно узев, није оно што је интелектуалио сазнање. Обе те врсте сазнања су битно различите, те се ограничавањем једног прилази ближе дефиницији другога. Интуиција, онаква каква је, по Бергсону, кључ филозофског сазнања, није ништа друго до нарочито разрађен инстинкт. А инстинкт и интелигенција су две форме свесности, две моћи сазнања, које имају свој заједнички извор у животном елану, оне су две различито реализоване тенденције тог стваралачког елана који чини саму реалност. Те тако, прићи ближе интуицији, значи анализирати појам инстинкта код Бергсона, а инстинкт се може анализирати заједно са интелигенцијом; на тај начин, пошто је интуиција у ствари инстинкт, допунићемо ближим одредбама интуицију анализом инстинкта и, како овај иде заједно са интелигенцијом у једном реалном споју, анализом интелигенције која даје негативне карактеристике као допуну ближег одређења инстинкта. Стваралачки животни елан у свом еволутивном току реализовао је, у организмима, три тенденције које су се у току еволуирања дисоцирале и ако су коинцидирале у заједничкој животној импулсији првобитног стваралачког акта: живот вегетативни, живот инстинктивни и живот интелигентни јесу три дивергентне акције једног истог активитета. Диференција међу њима није ни диференција интенситета ни, општије, степена, него диференција у природи самој. Отуд, вели Бергсон, што је већина филозофија природе од Аристотела до данас, сматрала да су те три тенденције сукцесивна три ступња, провлачила се кроз филозофију свих времена једна капитална грешка. У биљном свету реализована је вегетативна тенденција у којој животни елан није, услед отпора сирове ма-