Просветни гласник

Бергсонова Филозофија

33

терије, „тока на више", могао да реализује оно што је постигла двема другим тенденцијама у животињском свету, којима је, у еволуцији, пробила свест у две основне форме, две основне моћи, иманентне животу, две различите методе којима психички активитет делује на инертну материју. То су интелигенција и инстинкт. Дати чврсте дефиниције за обе те форме, вели Бергсон, није могуће: „то су тенденције а не готове ствари". И да би их приказао, он развија, „у једном тако мрачном питању" како сам признаје, њихове разлике у једном нацрту ослањајући се на оно што их може раздвајати методччки: на факт да су то две разне методе, два разна поступка којима психички активитет делује кроз материју. Тако, методички, оставља на страну факт да је „сваки конкретан инстинкт помешан са интелигенцијом, као што је и свака реална интелигенција натопљена инстинктом", тражећи да дефинира „од инстинкта оно што је инстинктивно и од интелигенције оно што је интелигентно". Из основне метафизичке хипотезе о духовном виталном импулсу тако изводи Бергсон две основне форме активне свести: интелигенцију и инстинкт, и на показани методички начин хоће да им поближе одреди праву природу. Има две групе организама у којима се еволутивне линије интелигенције и инстинкта завршиле: прва је човек, друга инсект. Еволуција артропода кулминира у инсектима, специално са хименоптерама, еволуција кичмењака у човеку. У првој кулминацији је затворена еволутивна линија инстинкта, у другој интелигенције. Стваралачки психички елан потражио је двоструки излаз у правцу инстинкта и у правцу интелигенције: није га нашао са инстинктом, а у правцу интелигенције нашао га је скоком од животиње на човека, који у том смислу предсавља „га15оп 6' е!хе целокупне животне организације нанашој планети". Обе основне форме свесног активитета: интелигенција и инстинкт, могу се разликовати, као што горе рекосмо, по основној разлици самих тенденција као таквих, и то, на првом месту, овако: „интелигенција, уочена у ономе што изгледа да је њен оригинални поступак, јесте способност фабриковања вештачких објеката, а псобено оруђа којима се граде оруђа, и да бескрајно варира ту фабрикацију; инстинкт, довршен и завршен, јесте способност да се употребе, и чак и конструирају, организовани инструменти". Отуда „дубоке разлике интерне структуре између интелигенције и инстинкта". Обе су тенденције „два дивергентна решења, подједнако елегантна, једног и истог проблема", вели Бергсон. Проблема акције на инертној, сировој материји, коју свест може обрађивати на два начина: нечосредно, стварајући себи организован инструмент, или иосредно фабрикујући инструмент себи из неорганске материје. Инстинкт је дакле она основна форма свесног активитета која представља способност употребљавања организованог оруђа; инстинкт је управо знање и умење употребе сопствене организације, јер ова себе продужује у инстинкту који треба да искорисги оргаи. „Где почиње активносг инстинкта? НР0СВЕТ1Ш ГЛАСНИК, I књ., 1 св., 1922. 3